Ако погледамо из перспективе најмлађег човјека, дакле, нама сaвременог, нећемо много погријешити ако кажемо да он није потпуно свјестан (или је, чак, потпуно несвјестан) постојања онога што стаје под појам фантастичног око њега и уроњености њега самог у фантастику, нарочито улоге овог феномена у животу човјека. Прије свега, мора се истаћи да је она у својим разним облицима и трансформацијама претрајавала од, вјероватно, првог свјесног човјека до данашњих дана, а то није занемарљив податак. Све човјекове еволутивне етапе пропраћене су и облицима стваралаштва са фантастичним мотивима, који су представљали својеврсну изразну надградњу реалног свијета.

Професор Владета Јеротић каже: „Фантастику и стварање фантастичног, што је несумњиво поникло из дубина религиозне и митске свести и снова, прешло потом у фолклор, из овога у прва поетска сновиђења, схватам као врсту висећег моста који додирује обе супротне обале – Тао, Логос и Хаос, Ништа, на коме, као играч на жици, стоји и њоме хода, несигурни човек“ (Палавестра 1987: 34). Данашњи Јеротићев играч на жици, као што дише а није свјестан процеса дисања, иако тога није свјестан, у слојевима своје свијести носи наталожено све оно што је вијековима кроз религиозно, митско, снове, фолклор и све остале облике личног и колективног искуства приљежно слагано.

Чак и у епохама рационалистичких идеологија, када ја инсистирано да постоји само оно што је научним методама проучено и потврђено, штавише – нарочито у тим епохама и послије њих, фантастично није могло бити сузбијено, човјек је и даље остајао са гомилом питања на која је одговоре морао тражити преко тих граница рационалног. Тако су, нпр, да Бога нема веома гласно узвикивали и на нашим просторима у вријеме пропагирања комунистичке идеологије и прогонили и ругали се свим облицима народног вјеровања. Међутим, и кроз круте мембране такве идеологије провукло се фантастично и нашло свој облик опстајања у времену. Једно од дјела које би се могло проучавати из те перспективе јесте и роман Лелејска гора Михаила Лалића.

Да бисмо уопште почели говорити о роману Лелејска гора неопходно је истаћи поријекло његовог аутора. Михаило Лалић долази из врло специфичног, у историјском и фолклорном смислу веома занимљивог поднебља – Црне Горе. Ово тле вијековима је било сурово за живљење, а настањује га динарски тип човјека. Лалић живи у Црној Гори у периоду можда најјачег судара традиције и модерног, у Другом свјетском рату бори се на страни партизана и преживљава тешке године. Из свега овога произлазе основне одлике његове прозе: најприје, хронотоп Лалићевих дјела представља ратно вријеме у Црној Гори, његов језик је изворан и језгровит, а каталог мотива обилује фолклорним. Управо то фолклорно, које тамошњи човјек посиса у мајчином млијеку и унесе првим удисајима ваздуха, иманентно фолклорно, Лалић ће искористити за обликовање сопственог израза, који неће бити лишен фантастичног. Будући да се ради о прози која је по своме карактеру егзистенцијалистичка, писац посеже за фантастичним управо како би изразио тај философски поглед на свијет. Но, кренимо редом.

Самим насловом писац смјешта радњу у простор који има реално поријекло у стварном, али га писац подиже на митски ниво користећи предање:

„’Јеси ли кад чуо за Лелејску гору?’
‘Како да не’, рече он и замисли се.
‘Знаш ли гдје је?’
‘Знао сам, чини ми се, а сад не могу да се сјетим. Ту је негдје, једна од ових што гледамо само не знам која.’
‘Можда и неколико њих заједно.’
‘Баш и ја мислим да су заједно – једнаке су по томе.’
‘По чему су једнаке?’
‘По лелеку и проклетству. И оно доље, села и долине с пристранцима – тамо се чешће лелече. Овдје само кад је вјетар гора лелече, а доље народ лелече и од вјетра и без вјетра. Све би ово требало да се зове Лелејска земља.’

Замислио се, зури у празнину, присјећа се дјетињства и вечери кад су старци на сједницама запотезали из сјећања и надовезивали причу на причу о привиђењима што силазе из проклете Лелејске горе и вију се око гробља и извора. Или је то била нека од оних сеоских врачара што бацају жаровице у котлић воде с девет извора и при том збрчканим уснама шапућу: ‘Иди бољо, иди моро, иди нечиста сило, ломи врат у Лелејску гору, ломи врат у Лелејску гору, ломи врат у Лелејску гору, гдје овца не блеји, гдје се сјекира не чује, гдје коњи не ржу, гдје пјетлови не пјевају’… Једном је и мени тако једна анти-вјештица закрштала воду и сјекла конце разних боја да ме излијечи од злих очију. Онда ми није било јасно шта мртоли, а сад се сјећам да је те исте ријечи мрмљала и по трипут понављала. Она није била баш сасвим сигурна у занату и можда је нехотично, неким погрешним редом потеза, заједно с ђаволом уклела и мене да ломим врат по Лелејској гори“ (Лалић 1969: 238-239).

Главног јунака, Лада Тајовића, а и неке од споредних, писац измјешта из природне средине – људског окружења, и ставља у простор фантастичног – одводи их у гору. При том говори и о магијском обреду који поставља као могућу околност захваљујући којој је и завршио у таквом простору. Таква Лелејска гора бива припремљени амбијент за збивања која ће се у њему низати. А зашто Ладо Тајовић доспијева у Лелејску гору и шта ће се тамо издешавати?

Писац свога јунака одводи од природне заједнице у ратно вријеме да би га ставио у неприродну ситуацију и да бисмо видјели како ће он на то реаговати. Драган М. Јеремић то коментарише овако: „Сам, издвојен из друштва, без ослонца на друге, човек лако подлеже психози страха и себичним интересима“ (Лалић 1969: 8). Човјек је остављен да се бори за опстанак, али не само то – у таквим околностима човјек сагледава себе и друге, тражи везе и узрочности појава, скреће се магистралног пута, како Ладо каже, „на странпутице“ и тако добија проширенију слику свијета. Лалић при томе не посеже за психолошком терминологијом и великим научним контемплацијама, он то ради на њему урођени начин – користи фолклорнофантастиче мотиве и истовремено нам нуди и објашњења уопште постојања тих мотива.

У ово комплексно и обимно дјело Лалић је уткао велики број фантастичних мотива. Поменули смо већ и сам појам Лелејске горе, у којој ће се наћи ђаво, вјештице, але, псоглави, здувачи, затим мотиви народних те прича из Библије и књижевности…
Прије него што Ладо остане сам, он лута са својим друговима Васиљем и Иваном. Ова двојица спутавају неке Ладове жеље и размишљања, а Иван је постављен и као лик који носи све високе моралне квалитете. Кад се Васиљ отрује непознатим шумским плодовима и почне да бунца како је то све зато што су пуцањем пробудили вјештицу која их је прогнала у Лелејску гору, Ладо размишља:

„Искидани одломци бунцања, сами по себи бесмислени, повезују се међусобно на чудан начин и добијају неки скривен смисао. Некад ми се чини да сам тај смисао знао, некад сам те ријечи у некој складној вези чуо – оне ме доводе близу прага иза којег почиње нешто из давнине, одбачено па заборављено. Не знам је ли то било у сну, или у раном дјетињству, или прије њега, тек ја сам стално у себи носио нејасан појам о тој Гори, о Лелејској, што је лијепа и проклета, што је пуста и самотна, за змајеве и за ђаволе, а не за људе одређена“ (Лалић 1969: 171).

Присјећајући се тога на шта га је Васиљ подсјетио, Ладо неосјетно у говору прелази на ритам стиха, дијелови реченица се чак римују, што представља Лалићев рафинирани осјећај за усмено предање, чији су дио биле и разне басме и бајалице и сличне пјесме магијског карактера.
У причу Мало дима и Јакша у њему, која је смјештена у први дио који носи наслов Бјеше тама, Лалић је уврстио вјеровање о Псоглавима, шумском племену које се хранило људима и које је истријебљено кад су их нашли да кувају нестало дијете. Стављајући у исту раван Псоглаве и злочинце који у том моменту харају по Црној Гори, Ладо на крају приче закључује:

„Није тачно да су Псоглави нестали, не бар они прави, него је то само прича коју је народ, као дијете, измислио да самог себе охрабри. Прави Псоглави су се само притајили и прерушили док се намноже по долинама. Били су жандари, официри, политичари, газде, свашта. Чекали су да их неко наоружа и снабдије муницијом и храном, па да отпочну хајку на човјека. Истјерали су га у планину, али то им није доста. Гоне га и даље, свете му се што их је спречавао да пљачкају и тргују и свадбују и жене продају. Прогласили су га за Псоглава, нагнали су га да подивља, сад се веселе и шенлуче, и светкују, и чекају да полуди“ (Лалић 1969: 123).

Јасна је Лалићева алузија на противнике партизана и оних који су их натјерали у Лелејску гору. Писац на овај начин истовремено демистификује фантастично и користи га да њиме дочара нељудскост оних о којима говори.
Преломна епизода у роману је прича Пијан од крви, смјештена у дио С ђаволом. Дошавши до саме ивице егзистенције, Ладо се одлучује да потражи бика за кога је чуо да је одбјегао у планину. Сјајне странице романа даље описују како главни јунак налази црног бика, убија га, пије му крв и тако добија снагу. Нешто касније, када разговара са Недом и каже јој да треба да убију њеног свекра, Неда се боји јер мисли да јој је свекар „здувач“, на шта Ладо одговара:

„И ја сам здувач, баш да видим ко је јачи!“ (Лалић 1969: 422).

Тако писац уводи још један у низу фантастичних мотива, мотив здухача. Вјеровање у здухаче било је веома раширено у пишчевом завичају и он не пропушта прилику да га искористи. Према вјеровању, то су били људи са натприродним својствима и моћима, чији су духови у сну напуштали тијело, а улога им је била да штите своју породицу, задругу или крај. Основа им је, дакле, била у добру, међутим, борећи се против других здухача наносили су зло другом крају. Вјеровање даље каже и да су неке животиње могле бити здухачи, између осталих и во. Крв коју је Ладо пио имала је двоструко дејство: он сам за себе каже да је „здувач“, дакле, онај који има улогу да брани своје, али нешто касније, када се бори са Нединим свекром:

„’Здувач сам ја, Косто Здувач – нећеш више!’
‘А ја Ђаво, Ладо Ђаво, гледај гдје сам те довео!’“ (Лалић 1969: 448).
Лалић је овдје Ладу истовремено додијелио двије улоге: и улогу бранитеља – Неда носи његово дијете, али и осветника – свети му се за издају Вељка Плећовића.
Још ће многе мотиве из фолклорне фантастике свога краја Лалић искористити у роману. Споменуће и виле, њихово игриште, даље, након што попије крв бика и крене о обрачун и са самим собом и са онима на које је киван рећи ће да га ипак забрињава што је из њега „зинула ала“; стриц Лука ће Ладу испричати да Нико Доселић у затвору често прича о старозавјетном пророку Јони, а пред сам крај писац ће сјајно уклопити мотив из народне приче Тамни вилајет, која је у народ највјероватније дошла из превода Александриде:
„’Шта ти је, Ладо?’
‘Ништа, Јакша. Имам и ја право да станем.’
‘Јеси ли се ударио?’
‘Не него нешто срачунавам сам са собом. Треба прво да процијеним је ли боље да прихватим – да узмем или да не узмем.’
‘Кајаће се и ко узме и ко не узме.’
‘Онда је свеједно.’
‘Није свеједно, пошто смо већ изабрали.’
Изабрали смо да дајемо и губимо док сами себе изгубимо у гунгули, постајући, као прије, безимени дио нечег који има да извршава или да дрежди чекајући у резерви без обзира свиђа ли му се или не свиђа састав штаба“ (Лалић 1696: 594).
Веома је занимљиво пратити начине на које Лалиће употребљава фантастичне мотиве, али оно што доминира романом свакако је мотив ђавола.

Можда најчешћи мотив српске фолклорне фантастике јесте ђаво. Ни сами не слутимо колико пута само у једном дану из овог или оног разлога поменемо ђавола, јер је тај мотив веома устаљен у нашој свакодневици – у узречицама, псовкама, фразама и слично. Он је, наравно, много изгубио од своје првобитне функције, а о томе најбоље казује то што га често спомињемо, јер док је функционисао у своме основном коду није га се смјело спомињати, па су изнађена многа алтернативна имена само да би се избјегло употребљавање тог основног – ђаво или враг, да се на тај начин не би призвао.

Ђаво, по народном вјеровању јесте представник онога што није добро, али истовремено није мрачна сила с којом се не може изаћи на крај. Такав му је статус и у српским народним причама, у којима га најчешће побјеђују, а ни у Библији нема велику моћ прије крајње књиге – књиге Откровење Јованово1. Како је онда син свога народа и егзистенцијалиста по књижевном стваралаштву спојио те своје двије особине и представио ђавола у роману Лелејска гора?

У првом дијелу романа Лалић ђавола спомиње небројено много пута, што пословично, што користећи га да њиме објасни све сумњиво и негативно што се око њега дешава. Он то чини без устезања, врло слободно, па ако се има у виду да ђавола, по народном вјеровању, не треба спомињати, онда се стиче утисак да Лалић призива ђавола да се појави. Гледано са краја романа два су разлога што он то чини: прије свега, он жели да демистификује тог ђавола, да га из митског спусти у реално и покаже шта је то што стварно постоји, а што људи упорно називају ђаволом, а друго, писац показује гдје се он и у ком облику стварно крије.
На том трагу Лалић користи мноштво ситуација из фолклорног гдје се појављује ђаво, много је топонима који у свом саставу имају варијанту те ријечи; затим, посећи ће за различитим књижевним варијацијама овог мотива, као и варијацијама из различитих митологија, грчке и вавилонско-асирске, на примјер. Тако Ладо чита Фауста и размишља:

„Криво ми је због ђавола: зашто њега увијек уваљују у трговину и цјенкање? Ја бих то друкчије удесио. Не знам како друкчије, али мој ђаво не би пристао да вара и ситничари. Постарао бих се да буде бар мало поштенији од бога – то мора да је ближе истини него све те поповске приче“, (Лалић 1969: 162)
па нешто даље:

„Ако их добро разумијем, они то говоре о науци: дошла је до неких ћорсокака; тако је ђаво ушао у моду (као што су неки предсказали) на она иста врата кроз која су га били избацили. Сретају га у магнетним појавама и у вези с негатронима и с четвртом димензијом – свуда гдје је људска немоћ присиљена да призна да је немоћ. Неки га означавају словом t, а то и није сасвим случајно, јер он је и вријеме, и зло времена, и тајфуни, таме, Тифон и Тијамант…“ (Лалић 1969: 267).

Лалић проблематизује статус ђавола, преиспитујући га кроз народне мотиве:

„Ево су се нашли неки – Срби и Турци и давно прошли – кажу да је болест божје давање а љекови ђавоља школа, па да су Шамани из Рабана од ђавола научили да лијече, па да је поп Завиша Вујовић из Љуботина дозивао четрдесет јутара редом. Дозвао га је, састали су се и побратимили, измамио је од побратима љекове и науке све што се могло, па га преварио и убио из пушке. Није он сам, и други су га варали – неки свеци и неки Њемац и свети Сава – по томе изгледа да је ђаво безазлена наивчина коју сви варају. Оно што причају да је лукав, касније је измишљено – да се бар донекле оправда превара. Мени је она свеједно гадна: базди поред свих украса и наводи на мисао да су свеци и лупежи готово браћа. Мучила ме та мисао, због ње сам са страхом осјећао да ми душа често нагиње превареном Прометеју-Луциферу, хромом од ланаца, чађавом од ватре, црном од клетве и клевете“ (Лалић 1969: 270).

Сумњива му је цијела та „повика на вука“ и ту њему нешто, како каже, „базди“, нешто не штима. Да би открио што је проблем не преостаје му ништа друго него да се сам суочи са тим и ту би требало тражити разлоге због којих Ладо призива и зазива ђавола. У томе ће му помоћи и змија коју ће срести у шуми и за коју ће помислити да може бити ђаволова љубавница. Змију ће Ладо убити, иако је нешто раније до крајњих граница изморен и гладан одустао да убије овцу с јагњетом коју је нашао у шуми. До убијања змије, Ладо се држи правила која су му наложена од претпостављених, а она се односе на то да се сачува крајње поштење, да се не краде и не отима ни од кога и да убијене и мучене другове не смију светити, мада се њему лично та правила не допадају, нису му природна. Док гледа змију како цркава он схвата да је први пут попустио:

„Мучно ми је да је гледам, али у тој муци има и сласти: ето, нијесам добричина ни млакоња, кад хоћу – могу да се присилим да мучим, да убијам и да гледам како се мучи умирући“ (Лалић 1969: 260).

На овом мјесту читаоцу постаје јасно шта је то што је мучило Лада – у њему је сузбијан природни закон који је до тад важио, а по коме су људи себи допуштали и да суде другима и свете се и да ако немају украду од оних који имају. Одмах након што убије змију он среће ни сам не зна шта – ђавола, повампиреног човјека, утвару, коме жели да прода душу (душу он назива „чулом за друге“, кадра је једино да се брине за друге, који су њега одавно заборавили), али му не полази за руком, па коментарише:

„Такве сам ја среће, помислих – једва сам једном дозвао ђавола, а то је неки ђавољи шкарт који се стиди свога посла…“ (Лалић 1969: 275).

Ту долазимо до онога што професор Јеротић назива компензаторна улога фантастичног, гдје он компензацију схвата „првенствено у смислу учења индивидуалне психологије Алфреда Адлера по коме компензација значи накнаду, поравнање, савлађивање, али и ‘тежњу ка синтези’, које дете или одрасла особа тражи за своје осећање ниже вредности, од свести препознато или чешће непрепознато, а према коме се поставља и сам животни циљ“ (Палавестра 1989: 35). Лалић, будући партизански борац, има могућност да у књижевном дјелу провјери све те догме којима се подвргавао, да их ту преиспита и процијени, а то му најбоље омогућава употреба фантастичног.
И коначно, кад се толико надноси над амбис да долази то тренутка када гризе сопствена кољена, Ладо се одлучује да потражи поменутог бика и да га убије. Тај опис писац даје у причи Пијан од крви смјештеној у поглавље С ђаволом. Гладан и изнемогао, Ладо налази црног бика, за кога каже да је можда „Минотаур у продолима Лелејске горе“, убија га из пушке и затим притрчава да га докрајчи:

„Пожурих да му скратим муке и ућуткам душу што јауче умјесто да се весели побједи. Крв ме запрсну по бради, по очима, па у трави заклокота. Испустих нож да ухватим прегршт крви – ушмркнух је једним захватом као Беле Тробрк кад коље, туђе или своје. Крв је топла, љепљива, али није непријатна као што сам замишљао – нечим подсјећа на густи сок диње која се на сунцу угријала. Захвати више, завапи из мене, штета је да се то просипа! Нађох лименку, захватих њоме и напих се. Као да сам се напио вина или неког црног млијека, одједном ми надође снага и протресе ме чудна журба да ножем арам жиле и везе и отварам скривене изворе, да кидам, бодем и растржем“ (Лалић 1969: 287).

Као што је већ напоменуто, ово је кључни моменат у роману, јер послије овога чина Ладо ће отпустити кочнице и почети прво са крађом хране и гардеробе, затим се послије осјећаја ситости јавља и блудна жеља за женом, па осуђивање и освета и тако редом. Ладово понашање неодољиво подсјећа на мисао водећег егзистенцијалисте Жана Пола Сартра, који ће у својој драми Муве кроз лик Јупитера узвикнути: „Када се једном слобода распрсне у души неког човека богови против њега не могу ништа!“ (Сартр 1984: 39-40). Од тада учестају и појачавају се Ладове халуцинације – у неком стању ни сна ни јаве, мада се увијек из тога на неки начин буди, јавља му се нешто што се претвара у разне облике, што људске што предмете. Ладо га назива Ђаво и с њим улази у расправе:

„’Ти си lopov vulgaris, а то је горе него преварант.’
‘Зависи с које се тачке гледа.’
‘Са сваке тачке. Обична лопужа што крадуцка прње и жене и шта стигне. Чак и чарапе.’
‘Неко ми је помогао да крадуцкам. Ти, чини ми се.’
‘Моја је ствар да те у то увучем и оцрним, да немаш куд да се вратиш.’
‘Ето си ме увукао, што се сад буниш?’
‘Треба да се одупиреш, зашто си човјек!… Шта ћеш рећи друговима кад те буду питали?’
Зна све, то ми се не свиђа. Зна гдје боли, тамо боцка и милости нема. Милост ја и не тражим, нека иде у божју матер с њоме! Није важно шта ћу им рећи, нек иду збогом! Прво треба са се нађем с њима, а дотле има да протече доста воде бистре и мутне. Ако баш навале с питањима – рећи ћу им да ме невоља, управо ђаво научио да се снађем. Послушао сам га, што да не кад овдје трипут више вриједи лупеж који је добро обучен него три поштена комуниста у дроњцима…“ (Лалић 1969: 313-314).

Осим егзистенцијалниих потреба оно што Лада доводи у стања у којима је њему Ђаво драг, јесу самоћа (на неколико мјеста у роману наглашена је пословица „ђаво нити оре нити копа“, а онда то на једном мјесту каже за самоћу, дакле изједначава је са ђаволом; стр. 501) и вријеме:

„Вријеме је гавран за мене – шуња ми се иза леђа, завлачи се између мене и моје сјенке и раставља ме на двоје па на четворо. Посвађа ме са мном самим, огади ми све гдје сједнем и гдје стане и дубе ме као капља камен. Боље би ми било и с нечистом силом, и са ђаволом, него да се стално гледам очи у очи с том празнином што се вријеме зове“ (Лалић 1969: 313).

Ђаво Лада Тајовића увјерава да комунизам неће ништа ново донијети, јер се све креће у круг, али он неће то да прихвати, мада долази у ситуације када сумња. То он, у ствари, све вријеме преиспитује, али никад не дозволи да престане вјеровати у то.
Јављају му се наизмјенично стања у којима се мучи и стања чудног весеља, а:
„између те двије крајности има неких прелазних стања кад повјерујем да сам нормалан и да су ме прошле помаме. Забрињава ме што примјећујем да ових дана та здрава стања све краће трају. Не знам је ли то од климе, или је просто од самоће, тек на неки начин је поремећена равнотежа која је постојала између мене и стварног свијета“ (Лалић 1969:319).

Ладо је свјестан својих стања, чак се боји да га Ђаво не наведе на самоубиство. Препустио се био свему: крао је, убијао, Неда, која је удата и чији је муж негдје у четницима, остала је трудна с њим, плашио је људе и ругао им се, шалио се на њихов рачун, налазећи за све то вријеме разна оправдања за та своја дјела и уживајући у њима. Све то, међутим, полако јењава и стање се стабилизује кад он среће Јакшу и када почињу заједно да се крију. Јакша је прелазна варијанта између партизанских постулата и свега онога што је Ладо себи допустио да уради. Он неће директно украсти, али ће појести украдено, или неће сам пуцати да се освети, али подржава Лада. Због те разлике Ладо ће размишљати да они и нису друштво него двије самоће, али ипак период са Јакшом за Лада ће бити период реконвалесценције, да би кад се удруже с Васиљем, који се чврсто држи принципа, схватио да је из те своје авантуре са ђаволом прошао без посљедица:

„Губим срму самотништва, празно благо, и слободу што ме на зло наводила сумњајући сама у себе и жудећи за потврдом“ (Лалић 1969: 593),

и коначно, као егземплум:

„Варају се они ако мисле да је то мени неко уживање. Крађа ми није прешла у страст, није ми чак ни навика – ево се сад види да није, још ми је и лакше да овако сједим и да палим цигарету на угарку, удишући мирис смрчевине која гори, него да роним кроз мутнину и ломим врат без потребе“ (Лалић 1969: 604).

V

Ко је или шта је у ствари био Ђаво Лада Тајовића?
Михаило Лалић у роману Лелејска гора поставља питање да ли човјек може заиста бити крајње принципијелан и, уколико се нађе у граничним ситуацијама, колико је морално огријешити се о принципе. Осим тога, његов Ладо Тајовић у својој граничној ситуацији преиспитује и себе и свијет и друштво у коме живи, а Лалић то врло пластично представља користећи себи најблискије – мотиве фолклорне фантастике. Писац ради и на демистификацији тих фантастичних појава, али не иде у томе толико далеко да их потпуно негира, него им даје реалне облике поручујући да свако има свога ђавола и ако га повучемо за реп он ће се појавити, али то није нешто с чим човјек не може изаћи на крај и с чим не може наставити живјети. Тиме је писац потпуно остварио дух српске народне приче са мотивом ђавола.

Аутор: Светлана Вујовић

Comments

comments