Bilo je to davno. Tako davno da ne znam kako se još sjećam nekih detalja. Tog dana sam ustala jako kasno. Prethodne noći sam bila na tulumu i prespavala sam jutro. Malo sam slušala radio, pila kavu, polagano se oblačila. U tri sata sam imala zakazano neko šišanje. Tada sam od toga živjela, po gradu se pročulo kako ja to dobro radim i posao je išao – bila sam živa, uglavnom nisam bila gladna.

Negdje oko pola tri sam izišla van, namjeravajući da prošetam gradom – bilo je kasno ljeto, lijepo vrijeme. U parku su oni igrali pikule, klikere, kako se to već kaže. Gotovi, odrasli ljudi, dvadeset pet – trideset godina, a izbušili rupu na zemlji i nadmeću se pikulama.

Bili su malo ružni, ali ja ih poznajem, jako su zabavni i stalno se šegače na tom svom simpatičnom, priprostom dijalektu.

Sjela sam na klupu pored njih i gledala kako se igraju: prljavi i zapušteni, sva četvorica jako mršavi, vidjelo se da dane provode na ulici. Znam da su imali novaca, svakako daleko više nego ja, samo se to na njima nije moglo vidjeti. Lijepo su me, mada nezainteresirano, pozdravili, i prestala sam da postojim. Tim ljudima uopće nije bilo bitno što je „dobra riba“ sjela tu pored njih i posmatrala ih sa zanimanjem, oni su se glasno prepirali uživljeni u tu svoju djetinjastu igru.

Gledala sam ih neko vrijeme, a onda, da bih nešto pomaknula, rekla „tri“. Netko je rekao “a zašto ne dva?”, netko drugi “da, tri.”, i više nismo razgovarali. Zato sam ustala sa klupe i otišla na to šišanje

Drugom prilikom, na jednog od njih sam nabasala na ulici, bila sam u žurbi i udarila sam u njega. Bilo mi je drago što nisam bijesna i što ga nisam poslala u pičku materinu. Pa sam mu se nasmijala. On se nije nasmijao. Stajao je ispred mene i okretao se lijevo i desno kao da nekoga traži

Povremeno bi me na kratko pogledao, nezainteresirano, ali se nije pomicao. Bio je smiješan ali drag, sitan, loše odjeven, umoran, neizbrijan, pohabanih cipela i u još goroj jakni, loše ošišan. Drag. Pričalo mi se sa njim, pa sam mu rekla:

– Kaži mi nešto.
– Ništa mi pametno ne pada na pamet.
– Pitaj me nešto.
– Ništa mi pametno ne pada na pamet.
– Pitaj me da večeras iziđemo van.
– To neću.
– Zašto nećeš?
– Zato što mrzim da mi govore neću.
– Otkud znaš kako ću odgovoriti?
– Hajde da izađemo večeras.
– Hajde.
– Onda hajde.
– Kada, gdje?
– Lako ćeš me pronaći. Ako budeš htjela.

Te sam noći izišla jako kasno, i krenula pravo prema mostu. Bio je na drugoj strani.

Sa rijeke je brijao vjetar i boljele su me uši iako je bio tek septembar i trebalo je biti toplo. On je bio vidno bunovan, i ispričao se što kasni. Namjeravao me je susresti kod table sa imenom mosta, rekao je, ali se uspavao. Nisam ga pitala kako je bilo šta namjeravao kada se ništa nismo dogovorili, jer isto tako nisam znala zašto sam krenula ka mostu.

Bilo mi je lijepo, iako su me boljele uši. Išli smo kasnije u neki bučan klub i tamo jedno drugom koljenima razmicali butine. Onda smo se vijali ulicama, gledali se prodorno i dugo u oči, grlili se, grizli i lizali. Nismo noć završili u krevetu, jer, rekoh mu, nije ponio četkicu za zube. Nisam htjela.

Rekla sam mu da je lijepo kada nekoga umjesto u krevet smjestiš u san.

Kada sam se popela u stan, mislila sam da mu je bilo lijepo, iako je bio neraspoložen. Ili je tako izgledao. Uvijek je tako izgledao, ali nije mi smetalo. Jednom je objasnio da je to zato što mora da spava predveče, a ne po noći, jer je to tako zbog posla.

Nisam znala koji je to posao, jer sam ga viđala isključivo na ulici, i nije radio ništa, a viđala sam ga u svako doba dana. Tako je to bilo kada smo se upoznali ja i onaj mi je malo kasnije postao muž.

Kao što se vidi, sve je jako obično, nikakav spektakl. Ni poslije, to kratko vrijeme koje smo proveli zajedno, nije bilo vatrometa, tek malo na kraju. On je bio pospan i umoran. Pospano i umorno su prošla oba mjeseca našeg, može se to i tako nazvati, zajedničkog života: od dana kada je počeo dolaziti kod mene uvijek smo spavali do kasno, onda je odlazio i nakon sat vremena se vraćao sa onoliko namirnica koliko je potrebno za ručak za dvoje, koji je uvijek on pripremao. Ne volim da kuham.

Jeli smo zajedno a onda je on odlazio na posao. Oko jedan ujutro, natrčala bih, bez dogovora, na njega, natečenog lica od nedavnog sna (on je ta svoja večernja spavanja obavljao tko zna gdje), i odlazili bismo nekamo gdje ima malo svjetla i mnogo buke. Po povratku u stan dugo bi se i lijeno voljeli. I dugo nakon toga spavali.

I to je bilo sve.

Jedno veče me je od nekud pozvao telefonom i jednostavno mi rekao da mi poklanja svoje stvari koje su kod mene (dvije pohabane majice, vestu i jeftin kazetofon), i da sutra ide.

Sljedeće jutro, prvo koje smo posvetili jutarnjoj kavi i doručku, počeo je dan kada sam ga prvi put vidjela nasmijanog. Lagan ranac pozadi i još lakši osmijeh naprijed činili su ga različitim od onoga koji mi je sinoć ušao u stan. Da, mi se noć prije nismo slučajno pronašli.
Krenuli smo zajedno autobusom, vozili se par sati i sastali sa nekim njegovim koji nam je platio hotelsku sobu, kamo smo popodne otišli da se osvježimo od puta. Ja sam malo odrijemala dok je on poručio hranu i temeljito se okupao, pričajući sa sobom, i potom smo otišli da kupimo prstenje. Neko jeftino. Tako smo se „vjenčali“.

Smijala sam se. On je mislio da se smijem njemu, jer mu je odjednom pozlilo pri izlasku iz prodavnice bižuterije.

– Mužu moj, čega si se preplašio, mene ili prstena?
– Nisam se preplašio, nego prestravio.
– Ja ili prsten?
– Ne, ja.
– Zašto?
– Zato što sada znam zašto sve ovo radim.
– I?
– Eto, malo mi je muka.

Par sati nakon „vjenčanja“, sreli smo se opet sa onim njegovim. Njih dvojica su sjeli u auto i otišli, a ja sam se autobusom vratila kući. Sad se već ne sjećam da li sam se nadala da ću ga ponovo vidjeti. Sjećam se da je prozor u autobusu maglio, da sam ga brisala dlanom i željela da nešto napišem…

Autor: Marija Radović

Comments

comments