Веселин Брковић у Културном центру

У галерији Културног центра Требиње вечерас је отворена изложба цртежа и дигиталних принтова академског графичара мр Веселина Брковића, доцента и продекана за наставу на Академији ликовних умјетности у Требињу.

Брковић се представио са 72 рада, која на извјестан начин педстављају једну врсту ”ЕКГ снимка мене, јер 25 година дишем кроз цртеж. Потпуно сам посвећен цртежу као изражајној форми, као медију унутар кога проналазим различите изражајне могућности и трудим се да их објединим заједно у тзв. полиптихе, да би кроз појединачне радове могао да сагледам пређени пут и да би на неки начин могао да наговјестим о могућности за даљи истраживачки приступ” – наводи аутор.

Формални повод за изложбу је 25 година од прве Веселинове изложбе. „Овим радовима сам се заправо вратио цртежу тушем и пером на папиру, гдје сам кроз различите изражајне форме покушао да испричам причу о расту, развоју, експанзији, ширењу, ограничењу и филозофији прагова – преграда, заправо односу појединца и цјелине“ – каже он.

 

Осјетљивост за статику и динамику тијела уз кинестетичку осјетљивост, односно уз осјетљивост за покрет, за став тијела, као и положај тијела је присутна у радовима Веселина Брковића. Информације о успјеху акције, о дејству и враћању ка почетном елементу- анатомији је евидентна.

О положају екстремитета, о њиховом покрету- брзини и убрзању, о правцу кретања које чини човјек, о поједином односу између дијелова тијела које чини, посматрач, има податке и онда када негледа у те дијелове тијела.

Он прати покрет и преко неколико система осјетљивости даје информације посматрачу кроз цртеж о костима, о акцији. Могу се видјети активни и пасивни покрети које снимају чула посматрача.

Значајно је да Брковић сложено организовање тијела, у интеракцији и контроли покретања, исказује линијом. У његовим радовима примат имају осјећаји из зглобова, покрет који даје информације, тако да се у перцепцији његових радова могу доживјети активни и пасивни покрети. Функција снимања покрета издјељена је на специфичан начин, тако да је све кроз линију приказано ланчано, да рецептори посматрача у посматрању кретања то виде под одређеним углом.

Проф др Јасна Богдановић- Чурић

 

Onaj ko ispisuje istoriju bolesti treba da… pažljivo posmatra jasne i prirodne simptome bolesti, koliko god mu nezanimljivo izgledali. U tome mora da oponaša slikare koji, kad slikaju portret, brižljivo beleže sve, do najsitnijih znakova i najmanjih prirodnih stvari što se mogu sresti na licu osobe koju slikaju.

Thomas Sydenham

Posmatrati… pažljivo i jasno… posmatrati i egzaktno crtati. Nema sumnje da je Sidenhamova vizura naglašeno optimistična,empirična i strukturnim komponentama oslonjena na delikatnu izvesnost autorskog mehanizma. Transformisan u ekonomiju simptoma – traumu je moguće likovno artikulisati, odlučan je Sidenham – mehanizam je obezbjeđivao osnovnu nameru vlastitog postojanja: poremećaj stabilizovati slikom. Bio je to napor da kroz gustu tamu uzroka sve bude priređeno u impliciranoj dvodimenzionalnosti, na listu hartije, „u prostoru projekcije bez dubine“.1 Po svim parametrima statično, autorstvo onoga ko je posjedovao perceptivnu moć (i odoru patologa) bacalo je sidro u gotovo bezgranični fluid optimizma kognitivne supremacije. Ali, potreban je oprez! Tijelo, bolesno ili zatvoreno prisilnom iluzijom o neporecivoj čvrstini zdravlja, niukoliko nije moguće smjestiti unutar rezolutnih koordinata pasivnog objekta. „Preklapanje bez odigravanja“, elegantna i namerno preterana Fukoova konstatacija, organizacioni fantazam, dodjeljuje projektivnu snagu pretpostavci statičnog autorstva. Tijelo je produkovalo vlastitu ikonografiju, pretvarajući posmatrača u simplifikovani kanal transmisije. Mimezis ozbiljnog portretisanja, nedostojan, pretvoran i banalan. Sidenham nije mario, i sve je zatvarao u tihi, gotovo bezglasni dijalog simptomskih razloga. Ali, bolest je posebno stanje, dinamično i neshvatljivo – kontrabitak sebi dovoljan – i ništa drugo sem mekane iluzije mapirane izvesnosti nije ni moglo da proistekne u forsiranoj mehanici razmjene detalja.

Postavljen na samu granicu veoma mekanog narativa o simptomima i autorskoj kredibilnosti mape, crtački opus Veselina Brkovića položio je vlastite djelatne niti u radno tkivo jedne posebne vrste. Predavač na predmetu anatomsko crtanje, izoštrenog nerva po pitanjima različitih pojavnih varijeteta tjelesnog, doveo je do povišene svjesti problem autorske kompetencije. Odbacivši bilo kakvu primisao o simplifikovanoj membrani umetnutoj između uzroka i grafičke posljedice (o hartiji mimezisu naklonjenoj), Brković je autentično zalančao mehaniku jednog drugačijeg diskurziviteta, podozrijevajući da se „prostor projekcije“ vrtoglavo otvara hermeneutici različitih identiteta. Simptomi kojima aluzivno cirkulišu tela nisu ništa drugo do impulsivne tačke koje tjeraju u neizbežnost poetičke analize. Umjetnik je odagnao iluziju projektivnog polja, ulazeći u djelatni dijalog sa onostranom realnošću tjelesnog – dubokom, neizvjesnom i promjenljivom, po opštem principu sintakse koja mu je pripadala. Fasciniran Melvilom, Delez je u Ahabu prepoznao otjelotvoreno bivanje sa onu stranu. „Ahab će probiti zid, čak i ako nema ničega iza njega, te iz nebitka učiniti predmet svoje volje“.2 Brković upravo dekonstruiše polaznu pretpostavku Ahabove avanture, ne zaranjajući neoprezno u okean nebitka, pošto je i on iluzija koliko i Ahabov očajnički čin. Sve je pohranjeno u nama, u kodovima našeg tijela, koje ne prestaje igrati igru epidermalnih velova. Tu negde, odmah iza njih, u naoko izvjesnosti našeg ja, crtač suočava materiju sa tehnikom. Neizvjesna granica svjetova, povučena tamo gdje je onostrano vrijednije i opipljivije od trajne površine, opčinjava dinamikom razdruženih dijelova. I upravo u to područje Brković investira svoju kontraekonomiju. Ojačana decenijskim iskustvom, ona smireno, u jednom samosvojnom sachlichtu, iscrtava kompleksnu topografiju međe.

Rekvizitorijum je potpun. Na bjelinu podloge (jedini preostali referent Ahabovog okeana) naliježu komponente drugačije anatomije, dijalektične i otporne na bilo kakav stazis mapiranja. U nekim slučajevima koža je sljuštena (negde oštrim skalpelskim rezovima uklonjena), čineći evidentnim interne sklopove, onoliko koliko i samu produktivnu konfiguraciju stvaralačkog akta. Pokušamo li da proniknemo do njegove srži, da načinimo evidentnim ontološke razloge kompleksnog graficiteta, bićemo suočeni sa namerom u njenoj prapočetnoj suštini. Ahab i okean; tjelo i bolest; mapa i umjetnost jedno su! Brković se ne ustručava pred vlastitim okeanom, pred pomjerenom izvjesnošću anatomskog gesta, isjecajući fibrozne niti iz kompaktnog nebitka, o čijem porijeklu bjelodano svjedoče fluktuirajuća tamna polja. Do nezamislive istančanosti doterana nit nekog neznanog tkiva; fibrozni tendril pretvoren u crtačko sredstvo – liniju – postao je kvalitativnom potvrdom analitički zgotovljene autohtonosti. Mapa prije mape. Jedina moguća mapa uvek produktivne kartografije. Zglobovi i tetive, izmješteni i zategnuti, uvijeni nežno zarotiranim linijama, ukršteni i međusobnim presjecima izmjenjeni, uvek su i isključivo saglasni volji pažljivo kultivisane linije. Koliko god nanosi na radnoj površini raznovrsnošću ponuđenih rješenja djelovali agramatično, nečitljivo i opasno, oni nisu ništa drugo do složena sinteza svih posibiliteta hermeneutički stegnutog elementa koji jeste, i kojim sve drugo postaje. Elementarna ikonografija za kojom svaki crtač potajno žudi. Realizujući tu i takvu gramatiku novog reda, sazdanu od unutrašnjih kontrasta vrtoglave efemernosti pogleda i gesta, Brković je dostojanstveno introjektovao narativnu zonu nepoverenja u jedinstveno dijalektičko polje. Sada je to snažna ravan crtačke kompetencije (vitalna od lista do lista), u kojoj fragmenti nisu zaludne čestice scijentističkog predubjeđenja i simptomske opsjene, već unikatan trag autorskog zamaha koji svoje početke nalazi sa onu stranu svake kože.

Dragan Čihorić, istoričar umjetnosti

1 M. Fuko, Rađanje klinike. Arheologija medicinskog opažanja, Mediterran, Novi Sad, 2009, 24.

2 G. Deleuze, Bartleby ili formula, kuda.org, Multimedijalni institut, Novi Sad, Zagreb, 2014, 25-26.

 

Comments

comments