Ови редови испод, да се не лажемо, жучна су реакција на неке ауторске текстове са овог сајта, које – није тешко погодити…

Елем, на све стране константно се прича о томе како је све отишло стрмоглавце, како ничега нема, како бла, бла, бла… као да је то неко узео и бацио низбрдо, као да ми лично, свако наше појединачно ја, није директно и активно/пасивно учествовало у томе. Но, кренимо редом…

Пријатељ… Мислим да је тренутно најотрцанија формулација како је пријатеља веома мало, како немаш кога да подијелиш проблеме или лијепе тренутке с њим, и опет бла, бла, бла… Ма, збиља?! Ја, ево, на примјер, у категорији најближих, дакле пријатеља, имам људи за више од прстију једне руке и увијек је неко онлајн и спреман да ме саслуша… Да то није, можда, зато што сам ја фамозно-сјајно-екстра-гига-мега-супер особа?! Како да не… Па, у чему је, онда, разлика? Једноставно, пријатеље сам стекла кад сам почела да слушам људе стављајући се у њихову позицију, кад сам ја почела да дајем не очекујући ништа заузврат, дакле, кад сам почела да размишљам о људима онако како они излажу своје ситуације, а не како бих ја (са што надуванијим тим ЈА) реаговала на њиховом мјесту. Јесте ли се некада нашли у ситуацији да сте упорно понављали исту грешку, да с неким стварима, колико год покушавали, не можете изаћи на крај? Е, само имајте у виду да сви тако ходају кроз живот бијући своје битке, и, што је мноооого важније, имајте у виду да људи не морају бити (Народе, просто нису!) једнако јаки, једнако сналажљиви, једнако упорни, дакле људи имају пуно право да лошије од вас реагују на проблеме, да се муче око ствари које су вама баналне, јер њима нису, њима су најтеже на свијету. У том смислу, не полазите од себе. Поштујте тог конкретног човјека, а не идеју или принцип рјешавања одређеног проблема. Немате право имати своја очекивања од људи, јер су они оно што свако појединачно јесте, а не нешто што сте ви замислили да треба да буду. Резултат оваквог животног става јесте потпуно избацивање категорије разочарања из живота, али гарантовано!

Љубав… Потпуно подударно са претходном темом, којој је тема љубави надређена. Из (теме) љубави, у ствари, све и полази. Прије него се наругате тамо некима како се понашају, хтјела бих вас подсјетити да откако је свијета и вијека, има и добрих и лоших, дакле, ти људи са културне маргине нису у ово вријеме пали с Марса, таквих је било у свако вријеме, само у различитим појавним облицима, у складу са својим временом. Хајде да умјесто што упиремо прсте у оне који нам се не свиђају и умјесто што се изругујемо свему што није по нашем ћефу, хајде, дакле, да се замислимо како ми волимо и јесмо ли баш „саткани од љубави“, како често волимо мислити за себе… Како да то анализирамо? Просто, низом питања, ево на примјер колико смо збиља спремни да опростимо другима, а колико себи… Кад сами направимо грешку, аутоматска реакција је испуцавање оправдања, и то иде дотле док сами не анулирамо ту грешку, односно сопствену кривицу, и све у реду. Можда заиста сва оправдања и стоје, али можда смо могли поступити и друкчије. Све у свему, ако се будемо оправдавали, велика је вјероватноћа да ћемо исту грешку поновити, а ако погледамо шта је друго могло бити урађено, ако прописно искритикујемо сами себе, потпуно сам сигурна да ће грешка сљедећи пут бити предупрегнута и избјегнута. Да се не филозофира много, да се закључи – поента љубави није у њеном тражењу него у давању, у вољењу другога, у гледању у оно што је лијепо и добро у сваком човјеку, а не у мане које има. Запамтите, не знате како је ономе другом док његову кожу не проносате неко вријеме. Не разапињите човјека на крст на прву лопту, не разапињите га уопште, но ту енергију и вријеме усмјерите да прекопате мало по себи, да себе упознајете, да лијечите што је у сопственој души обољело…

Гарантујем, свијет ће бити много љепши, а живот неупоредиво подношљивији… И тад сте спремни за чуда љубави, која ће се неизоставно десити…

Аутор: Светлана Вујовић

Comments

comments