Доња Локошница – Престоница зачинске паприке

У Доњој Локошници, као уосталом ни у Лесковцу, не једу суши. Него спрсти. То се углавном, како сам имао прилику да доживим, односи на печену прасетину, али свакако и на специјалитете у којима као главни састојак доминира паприка. Јер, Доња Локошница је незванична престоница посебне врсте зачинске паприке, која овом селу које полагано одумире даје препознатљивост међу осталим селима јужне Србије. А и цијелог свијета.

Сељани паприку по којој је доња Локошница надалеко позната зову ”низача” (мада је позната и као ”козји рог”) – зато што је нижу у вијенце и тако нанизану на јесен суше на фасадама кућа, штала и осталих објеката по селу. Па и по оним напуштеним кућама, на чијим оронулим фасадама стоје исписана имена домаћина и домаћица који су их сазидали – висе вијенци паприка.

У снажном контрасту са свим нијансама црвене боје коју паприка поприма током сушења стоје плави и црни оквири смртовница. Често изблиједилих, које оглашавају смрт најчешће људи у ”најбољим” годинама.

Народ који овдје живи, поред тога што је своју судбину везао за пољопривреду (поред паприке низаче гаје и кромпир, повртарске културе, имају винограде и воћњаке), задржао је и једну особину која је из многих крајева ишчезла: гостопримство.

Нуткани смо домаћим ракијама, воћем, ајваром, соковима и младим, свијетло-црвеним вином, а трпеза коју су нам домаћини припремили боље се описује фотографијама него ријечима, мада ни фотографија као медиј нема моћ да дочара укус и мирис прасећег печења какво смо, вјероватно, јели тада, и више никад.

Паприка се у Доњој Локошници прво суши на фасадама зграда, а када крену кише и смањи се број сунчаних дана, паприка се преноси у сува и провјетрена поткровља и друге просторе, у којима се суши на промаји. Након сушења и прања, одваја се од петељки и најбоља паприка се слаже у снопове од по десетак комада, и продаје на пијацама спремна за пуњење. Остале паприке се класирају, мељу или туцају, све у различитм квалитетима које прати и одговарајућа цијена.

Питао сам и да ли се за љуту зачинску паприку користи посебна врста, и добио одговор да се ради о истој паприци, низачи, којој се за љутину додају ребрасти феферони, посебна врста љуте папричице која се због љутине готово никад не конзумира сама, него мијеша са другим врстама паприка и папричица.

Мјештани Доње Локошнице тврде да је паприка ”низача” аутохтона сорта која нигдје друго не успијева. Наводе да су многи носили сјеме и покушавали да је гаје на другим мјестима, али без успјеха. Ипак, поред неспорног квалитета зачинске паприке из Доње Локошнице, пут до купаца је тежак, а број становника који се баве узгојем низаче све је мањи. Као што се постепено смањује популација не само овог села у јужној Србији.

У селу се већ неколико година одржава и манифестација ”Дани паприке”, која је покушај да се феномен сушења паприке на кућама, у селу на шест и по километара од Лесковца, искористи у циљу развоја сеоског туризма. Да ли су у томе главни адути мусаке, касапски ђувеч, поховане паприке, слане торте, гибанице, паприке пуњене на разне начине, слане торте ”паприкаче”, или можда ипак савршено испечено прасе на ражњу, чије месо само спада са костију и тјера вас да по неколико пута полижете прсте говорећи ”сад ми је стварно доста”…

Текст и фотографије: Игор Дутина

Comments

comments