Branislav Strugar – fotografija između umjetnosti i profesionalizma

Branislav Strugar u umjetnost fotografije nije ušao slučajno, kao što se uostalom nijedna važna stvar na ovome svijetu nije desila bez razloga. Upućeni u dešavanja na fotografskoj sceni „regiona“, tj. bivše Jugoslavije, znaju ga kao uspješnog umjetničkog fotografa, a i oni koji se ne mogu pohvaliti da su posvećenici fotografske umjetnosti, vjerovatno su se susreli sa njegovim radom kroz brojne foto-monografije, plakate, postere, brošure, promotivne materijale, razglednice sa Strugarovim fotografijama.

Ovaj razgovor vođen je sa ciljem da rasvijetli preplitanja i veze komercijalnog i umjetničkog rada, za šta smo smatrali da je Branislav Strugar idealan sagovornik.

strugar 2

Sunčana kapija: Široj javnosti ste mnogo poznatiji po svom “komercijalnom” radu na foto-monografijama, razglednicama, posterima i propagandnom materijalu, nego po takozvanoj “umjetničkoj” fotografiji. Može li se, izuzevši činjenicu da je za komercijalni rad naručilac neko drugi a za umjetničku fotografiju poriv za rad dolazi na drugi način, uopšte praviti razlika između te dvije stvaralačke aktivnosti?

Prvih nekoliko godina mog rada mogle bi se nazvati ameterizmom, što znači stvaranjem bez ikakvih ograničenja u pogledu izbora teme i načina rada. To jeste umetnost. U profesionalnom radu postoje zahtevi koji moraju biti ispunjeni. Svaki radni zadatak istovremeno nameće i neka ograničenja u kreativnom pristupu, ali, ukoliko uspemo da ispunimo taj zadatak a istovremeno se kreativno iskažemo kao autori to onda možemo zvati primenjenom umetnošću.

Između umetnosti i primenjene umetnosti često nije oštra granica. Može se desiti da nenaručeno delo nađe kasnije svoju primenu a takođe da delo koje je nastalo po porudžbini nadživi svrhu zbog koje je nastalo i ostane upamćeno isključivo kao umetnička kreacija. Ako napravimo paralelu između slikarstva i fotografije, videćemo da slikar koji ima svog mecenu ili galeristu često povlađuje njegovom ukusu ili zahtevima i da delo mora ostati u okvirima zadatog. U tom slučaju slikar svoju kreativnost stavlja u službu zadate porudžbine ali to ne mora umanjiti vrednost njegovog dela. Kad fotograf svoje radove prodaje u galerijama, on tada sledi zahteve i uputstva galeriste a često i sam razmišlja o tome šta će se bolje prodavati, pa svoj rad tome i prilagođava.

U profesionalnom radu fotograf-umetnik se sreće sa više problema. On često mora da pomiri zahteve izdavača sa sopstvenim viđenjem teme ili načinom interpretacije. Zatim, kada je snimanje već obavljeno, izbor naručioca retko se podudara sa onim što bi izabrao autor. I na kraju, autor najčešće nema uticaj na dizajn kao ni na kvalitet štampe.

Sve ovo su bili problemi koji su me naveli na razmišljanje i zatim doveli do toga da pre 22 godine, sa suprugom Vlatkom Rubinjoni Strugar, osnujem izdavačko preduzeće. Ona je imala iskustvo radeći kao urednik u dva renomirana izdavačka preduzeća i to nam je omogućilo da zaokružimo celinu u radu. Mogli smo da biramo saradnike i da konačna odluka uvek bude naša, a takođe, da ceo proces štampe pratimo od početka do kraja.

Jasno je da fotografu koji radi na određenom projektu svaka tema ne ostavlja jednake mogućnosti za kreaciju. Lakše bih izabrao radove za samostalnu izložbu iz svojih monografija u kojima preovalđuju pejzaži nego iz monografija koje za temu imaju neki grad.

Poslednjih godina mnogo više vremena posvećujem umetnosti i samostalnim izložbama.

strugar 3

Sunčana kapija: Kada radite na nekom projektu, da li ste fokusirani samo na to da što bolje odgovorite na postavljeni zadatak, ili uzimate sebi slobodu da izađete iz okvira naručenog? Kako izdavači i naručioci reaguju ako iskoračite izvan očekivanog?

Projekt je svakako primaran i on mora biti polazna osnova u razmišljanju. Radeći na monografiji Beograda imao sam zadatak da snimim određene objekte u gradu a to je činilo preko 90% od ukupnog broja planiranih snimaka. Tek sa preciznim spiskom u ruci mogao sam da počnem da razmišljam kako to da uradim što bolje u likovnom smislu. Svaku lokaciju sam obišao najmanje 5-6 puta kako bih objekat snimio pri svetlu i uslovima kakve sam želeo. Organizovali smo snimanje iz helikoptera mada je to, ekonomski gledano, bilo potpuno suvišno, jer smo želeli da dobijemo kvalitet knjige koji će zadovoljiti nas kao izdavače i mene kao autora fotografija.

Radeći za druge izdavače imao sam različita iskustva, ali treba biti svestan da uslove uvek diktira onaj ko ima novac, a to je izdavač. Možda je najbanalniji primer izbor snimaka za razglednice: decenijama je vladalo pravilo da za razglednicu može da se koristi samo snimak načinjen po sunčanom vremenu. Onda smo mi kao izdavači rešili da rizikujemo i štampamo ono “što se neće prodavati” ali se nama sviđa i tako su nastale razglednice sa izrazito tmurnom atmosferom i teškim olovnim oblacima. Mnogima se to svidelo, a nas ohrabrilo u uverenju da treba da se držimo svojih kriterijuma. Dokazali smo da je ukus i senzibilitet kupaca često iznad onog koji poseduju izdavači i da je izdavač u tom slučaju “loš filter” koji ne propušta kvalitetan materijal od umetnika ka kupcu.

strugar 4

Sunčana kapija: Prostorno-vremenska komponenta u fotografiji je naglašenija nego u drugim vizuelnim umjetnostima. Koliko Vaš rad, pogotovo kada je u pitanju pejzažna i fotografija prirode, zavisi od onoga što zateknete kada se nađete na određenom mjestu? Da li je moguće potpuno isplanirati fotografisanje u prirodi?

Za razliku od slikara koji se može služiti više imaginacijom nego onim što vidi, fotograf je nužno upućen na to da mu polazni osnov bude nešto što je realno. Međutim, kad se jednom nađe na lokaciji koju je odabrao treba da bude svestan da je najgora stvar koju može da uradi da odmah pritisne okidač. Treba se zapitati: čime sve mogu uticati na konačan rezultat? Motiv pred nama nije isto što i gotova fotografija.

Pejzaž koji gledamo može biti snimljen sa pozicije na kojoj stojimo ali i sa bezbroj drugih pozicija koje neki put mogu zahtevati i nekoliko sati hoda kako bismo obišli okolne vrhove i videli da li postoji neka bolja stajna tačka za snimanje. Zatim, razmisliti o izboru objektiva, osetljivosti izraženoj u ISO standardu, otvoru blende, ekspoziciji i na kraju, svetlosnim uslovima. Kad bi neko matematički pokušao da izračuna broj mogućih kombinacija svih ovih elemenata došao bi do ogromne cifre koja pokazuje koliko je od jednog motiva moguće napraviti različitih fotografija.

Značajan faktor u celom poslu je svetlo a na taj element je najteže uticati, ali ne i nemoguće. Ako danas svetlo nije zadovoljavajuće možda će biti sutra, za mesec ili godinu… Možda ne mogu reći da “sve isplaniram” kad sam u prirodi, ali se često vraćam na ista mesta u nadi da će se neki uslovi promeniti u moju korist.

strugar 5

Sunčana kapija: Danas se mnogi fotografi vode načelom da što više, bez pripreme, razmišljanja i posebnog sistema – fotografišu, i na taj način sam čin fotografisanja pretvaraju u nešto što bi se prije moglo nazvati “sakupljanje materijala”, da bi tek naknadnom analizom i obradom “materijala”, dakle sa vremenskim odmakom, u stvari pristupili stvaralačkom činu – pretvaranju “materijala” u fotografije. Da li vaše fotografije nastaju tek nakon fotografisanja, za vrijeme dok pritiskate okidač, ili prije toga?

Malopre sam delimično odgovorio i na ovo pitanje. Suština bi bila: ako se neko ne potrudi prilikom snimanja da postigne maksimalan rezultat, kasnije neće imati šta da izabere. Kvantitet u umetnosti ne daje kvalitet.

Tokom snimanja dajem sve od sebe da načinim što bolji snimak, ali, po povratku u studio pristupam drugoj fazi posla: izboru i finalizaciji. Posle mesec dana provedenih na terenu obično mi treba još toliko vremena za sređivanje materijala i neki grublji izbor. Finalizacija može da traje mnogo duže: u tom procesu često može da nastane i više varijanti kojima se mogu vratiti posle nekoliko meseci ili čak i godina. Kad posle svega snimak vidim na papiru, ako sam rezultatom zadovoljan, tek tada smatram da je fotografija gotova.

Napominjem da sve vreme govorim o fotografiji kao umetnosti, pa tako i kad govorim o završnoj obradi: smatram da su sva sredstva dozvoljena, za razliku od reportažne fotografije ili bilo koje oblasti koja podrazumeva dokumentarnost i autentično prikazivanje motiva. Ipak, “dozvoljena sredstva” često ne znači i poželjna sredstva. Vrlo sam kritičan prema mnogim manirima koji su danas veoma prisutni i koji najčešće kvare izvorno načinjenu fotografiju. Danas je u modi da boje budu prenaglašene a kod crno/bele fotografije kontrast drastično povećan. U publikovanim snimcima se gotovo uvek rasvetljavaju tamne partije a kod pejzaža zatamnjuju najdalji planovi i time potpuno uništava osećaj prostora i doživljaj atmosfere.

Kao i u životu, najteže je naći pravu meru.

Razgovarao: Igor Dutina
Fotografije: Branislav Strugar (sva prava pridržana)

Biografija:

Branislav Strugar je rođen u Beogradu 1949. godine. Bavi se fotografijom od 1968. godine. U periodu od 1970. do 1979. godine učestvovao je na 107 izložbi fotografija i na njima osvojio oko 40 nagrada i diploma. Od 1980. je učestvovao na tridesetak izložbi dela likovnih umetnosti. Takođe je aktivan i kao član žirija na brojnim izložbama fotografija, drži predavanja o fotografiji na fakultetu, fotografskim radionicama i kursevima fotografije.

Paralelno sa umetničkom, profesionalno se bavio fotografijom od 1974. godine. Više od dve decenije bio je zaposlen kao fotoreporter u TV Beograd. Godine 1996. napušta stalnu službu i dobija status samostalnog umetnika fotografije.

U domaćim i inostranim knjigama, časopisima, kalendarima, turističkim prospektima, propagandnim materijalima i posterima nalazi se preko 10.000 njegovih snimaka. Objavio je 13 autorskih monografija.

Imao je 21 samostalnu izložbu.

Branislav Strugar ima zvanje Majstora fotografije FSJ.

Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS).

2002. godine dodeljeno mu je zvanje Istaknutog umetnika fotografije ULUPUDS-a.

Godine 2008. dobio je Nagradu za životno delo “za celokupno stvaralaštvo i doprinos razvoju primenjenih umetnosti i dizajna”.

Comments

comments