Ormar. Ja u ormaru! Početak! Zdravo! Ja sam Tripo. Imam 59 godina. Tačnije, lažem, napuniću 59 godina za 7-8 dana. Nalazim se u ormaru jer me u posljednje vrijeme prate i proganjaju. Iz dana u dan njih je sve više, a ja sam sve slabiji. U početku sam mislio da mi ne mogu ništa, a sada tvrdim da im ne mogu ništa. Mnogo ih je!

A sve je počelo prije nekoliko dana kada sam vidio džinovskog kengura koji leti prema meni i govori mi: – Ti si mrtav, ti si mrtav, ti si mrtav… Pogodio sam ga žvakaćom gumom u oko i džinovski leteći kengur je nezgodno pao i sav se izubijao. Izgleda da je mrtav. Odjednom se pretvori u nešto i ode. Nisam tom događaju pridavao veliki značaj sve dok mi sutradan nije stigao telegram sljedeće sadržine: Gospodine Tripo. Kengur nije preživio vaš napad. Primite moje iskreno saučešće. Ja.

Već sam navikao na slične telegrame jer su moji drugari iz željezare često zbijali takve šale sa mnom, ali osjećao sam da ovaj telegram nije šala. Nažalost, ispostavilo se da sam bio u pravu! Nedugo poslije toga začuo sam kuc-kuc. Znao sam da ako kažem KO JE? ovaj što kuc-kuc će znati da sam tu! Mudro sam ćutao i čekao da kucanje prestane. Sve intenzivnije i intenzivnije, kucanje je prelazilo u potencijalno razvaljivanje vrata! I kucanje je uspjelo. Vrata su obamrla a skoro pa i ja! Neki žgoljavi mi je rekao: – Pa dobro, je l’ to lijepo? Ja kucam, kucam a ti ništa…

Skočio sam kroz prozor i ušunjao se u ormar. Nadam se da ovo što kucam nije previše glasno i da me moji pratioci neće pronaći. Apelujem i na Vas da nikom ne kažete gdje sam. Pa poslije svega da mi nekakav džinovski kengur dođe života, o kakav kraj… Pssssttt… ooni su u uupravo naa vrattiimaa sooobe, ču čujemm ihhh… Šttta daa radimm, nee mogu podnijetiii sve ovvvoo…

(Zbog nemogućnosti našeg junaka da nam nastavi ovu priču, mislim da bi uvođenje naratora u sve ovo bilo prijeko potrebno!)

Molim Vas, uvedite naratora u priču! Dobar dan! Naratore, dobro došli u ovu priču ,nadam se da ste pažljivo pratili dosadašnji tok radnje. Naravno, vidim ormar, vrata koja škripe i krajnje je vrijeme da se vratimo u ovu priču. Kao što ste već upoznati, ja sam narator angažovan da nastavim ovu priču. Zaista, Tripo je bio u pravu, na vratima se pojavila grupica ljudi na čelu sa žgoljavim! Tripo je uzbuđen, ne zna šta da radi…

– Iiizzvinite,malllooo sa am doošao seebi, moogu li da naaastavim sa kuucanjemm priče?
– Aha ha,vidi ga, meni si hljeb našao otimati… Pa ja sam ovakav posao čekao godinama.
– Doobro, aali sam se stvarno smirio, evo vidite, više se i ne tresem.
– Kasno Tripo, kasno, mrtav si, mrtav si, mrtav si…
– Pa pa ti i siii keengurr, zarr ti nissi mrtaav?!?
– Ja nisam, ali ti jesi!!! Hahahahaha…
– Jaa lijeepo moolimm onogg ko o jee uveeeoo ovogg grozznog narattoraa u moooj živvvoot, daa ga iiiizbaciii i ostaaavi me daaa se boorimmm saaammm.

U redu Tripo, od sada ideš sam. Naratore, napustite ovu priču!

– Kmeeeee,zar nikad ne mogu dobiti neki stalni radni odnos, odlazim duboko povrijeđen sa željama da ova priča propadne i da je niko nikad ne pročita!

Tripo, prepuštam Vas samom sebi, borite se, kucajte, ali niko Vam više neće pomoći! Zbogom Tripo! – Alllliiii… Iskoristili ste sve vrste pomoći!

– Jaaa uu ormaaaruu…Pooočeeetakk!

Tripo! Posljednji put Vam se javljam, želim da pomognem i onako već namučenim čitaocima i da Vam dam moć da uprkos vašoj unezvjerenosti i traumi, pišete kako treba, ako ste Vi namučeni, neka čitaoci bar uspiju pročitati vaš bijedni život bez velikog mučenja! Hvala Vam!

Nadam se da se čitaoci nisu naljutili na mene! Idemo dalje. Oni sa vrata su prestali grebuckati i izgleda da su otišli.Meni i dalje nije dobro. Teško mi je i molim vas, dragi čitaoci, bar me vi razumite. Idem ja u hodnik, nadam se da je put čist i da ću pobjeći tim zlim ljudima, osvetnicima džinovskog kengura sa super moćima.
Tap, tap, tap, tap, aha, evo me u hodniku. Napokon svijež vazduh! Ali, šta je sad ovo? Aaaaaaaa…. poklopila me neka ogromna mreža, smjestili su mi, nasjeo sam na najobičniju klopku. O ne, ne, ne, ne… bježi od mene pauče, bježi… ajde pusti me molim te, molim te! A ovo je neki dobri, emotivni pauk. Poslušao me je i oslobodio iz svoje mreže. Hvala ti pauče. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaa…. ruuuuuupaaaaaaaaaaa…. otkud rupa u sred kuće?! Propadam! Ako ne preživim ovaj pad, znajte da sam imao veliku želju da završim ovu priču.
Paaaafff!
Livada… Kako divna livada, ovo je kao u Alisi. Samo što nema bijelog zeca. Ih, nema govno, evo ga prođe tik pored mene. Zeko, zeko, zekoooo… Ne čuje me. Odoh ja prošetati malo ovom livadom. Nadam se da ovdje nema onih. Šetam, šetam, šetam, šetam… Pufff… Pa kako opet ormar? Ormar. Ja u ormaru! Početak!

Da li sam izlazio na hodnik ili sam upao nekako u ormar ili tek treba da izađem u hodnik?! A što bi izlazio u hodnik kad ovdje nema ni paukova ni zečeva ni rupa? Pa neću ni izlaziti! Čekam! Sve nešto mislim, kad zatvorim oči, vrijeme će mi brže proći. Zatvorio sam oči! Ne virim, ne virim, žmirim, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 15, 19, 29, 40, 67, 89, 100. Ko se nije skrio magarac bio! Gomila djece oko mene, a ja ih tražim, ali kako to da sam ja mali i ovo mi je sve nevjerovatno poznato… Ccccc, vidi onog ćora majke ti, isti dan danas… Hahahaha… Peku me oči, najbolje bi bilo da ih širom otvorim. Otvorio sam oči. Sve isto. Izašao bih u hodnik ali se bojim onog pauka. Možda im je bila smjena pa ovaj neki novi i nije možda onako dobar kao onaj. Izlazim iz ormara. Pljas. Odalami me nešto snagom gladijatora. O pa to ste vi treneru! Stvarno nisam htio zakasniti na trening ali baka mi je nešto bolesna pa sam joj morao odnijeti kolače, med i tako to. Ajd’ na presvlačenje, kraj je treninga. Otkud trener ispred ormara? Otkud igralište ispred ormara? E taman kad sam na igralištu, odoh opaliti koju. Uzimam košarkašku loptu u ruke, tap-tap-tap… Pripremam se za šut, 3, 2, 1… Aaaaaaa, taman da ošutam, vidjeh da je lopta glava onog bijelog zeca. Bacih glavu i nastavih dalje… Samo da mi je naći ormar. Idem, idem, idem, idem, tras. Glava mi poče krvariti, padaaaammm uuuu nesvijessssttttt…

Dođoh sebi! Glava mi je sva u zavojima i opet sam u ormaru! Ormar. Ja u ormaru! Početak! Odlučih otići ispred kuće, da vidim imam li se čega bojati. Evo me u dvorištu. Sve je isto, kao i prije, aaaaaaaaaaaaaaaa trčim, trčim, trčiiiiiiiimmmmmmmmm…. Jedva sam im pobjegao. Već ih je na stotine! Otvaram vrata nekog buđavog podruma, ulazim u podrum, kad ono ormar! Ormar. Početak! Ja u ormaru! Ponekad obični redoslijed riječi učini kao da je sve to nešto novo, pa se i ja osjetih kao da sam prvi put u ormaru!
Tinuninu tinuninu
To je policijska sirena. Nadam se da je još neko primjetio ove što me prate, pa je prijavio policiji… Odjednom prestade ono tinuninu… Škripa kočnica kao da se automobil parkirao baš uz ormar. Izgleda da i jeste.

– Dobar dan gospodine, može malo dokumenta?
– Pa može, ali nisam brzo vozio.
– Ovdje je ograničenje 20, vozili ste 194.
– Au!
– Nema ništa au, nego izlazite iz automobila.
– Nemojte, molim vas, znate, mene prati na stotine ljudi, očajnički žele moju krv.
– Hahahahaha, ti si mrtav, ti si mrtav, tiii siiiiiiiiii mrtavvvvvvvvv!!!

Vratih se u ormar. Više sam i navikao da sam mrtav pa se i nisam naljutio na policajca. Čak nisam ni posumnjao da je to kengur. Boli me briga. Idem izaći, upaliti svijetlo, ponašati se kao da ništa nije bilo. Upalio sam svijetlo.

– Zdravo mama!
– Pa sine moj, tražimo te danima, došli su nam tetak i tetka, tričevi, strine, puna kuća, čekamo te na ručak. Policajac nam reče da te našao u ormaru!
– Mama, odoh ja nazad u svoj ormar!

Ormar. Ja u ormaru! Početak!

Po priči “Običan događaj iz ormara br. 17” snimljena je i istoimena radio drama u produkciji Radio dramatera OFF scene Gradskog pozorišta. Režiju su uradili Igor Svrdlin i Jovan Vučur, dizajn zvuka i muziku Jovan Vučur a uloge tumače Igor Svrdlin i Aloša Ilić.
Običan događaj iz ormara br. 17

Comments

comments