Nikad ne vjeruj sjaju u očima žene! – Nikola Tesla

 

Ležala je gola u lokvi krvi. Kiša je upadala kroz prozor spirajući i krv i nju. Ona je ponovo bila mrtva!

 

-DAN PRVI- (…ili ipak nije…)        

         

Nije bilo tako. Dobro znaš da je sve to puko prkošenje. Ali, prkoseći meni, prkosiš i sebi, uništavaš se! I sebe i mene…I mene i sebe! Spasi bar svoje bijedno dupe, mene si već uništila. Čuješ li me? Zašto ćutiš? Znaš šta? Jebe mi se za tvoje ćutanje! Stalno ćutiš, ćutiš, ćutiš… Jesam li ja kriv za krv? Jesam li?! 

Tijelo u grču, ukočeno lice ležalo je na dvosjedu. Odjednom, iz oka zaiskri sjaj, krv je nestala, ona je ustala.

 

-DAN DRUGI- (…ili ipak nije…)

 

Ne možeš ponovo biti mrtva! Nije sve propalo. Bar ne dovoljno. Je l’ treba stalno da krvariš? Po cijenu čega? Inata? Ili i ja treba da krvarim? Za tebe! Za nas! Ovdje sam više ja mrtav, nego ti! Ti umireš pa se dižeš… Šta je ovo? Bal vampira sa happy end-om?! Užasno je gledati tvoje ukočeno tijelo. Oživićeš, znam! 

Oko! Iskra! Novi početak!

 

-DAN TREĆI- (…ili ipak nije…)

 

Kupio sam mlijeko. Prodavačica uporno neće da mi uzme pare. Govori da je plaćeno. Ko je platio? Daj, izađi iz rerne. Već si dovoljno izgorila. Ajde, molim te! Pa, znaš da te volim! Zašto stalno isto? Već sam te mnogo puta oplakao. Vidiš da i sada plačem…. Ali, svaki put ću plakati sve manje i manje. Najviše se plače kad prvi put umre neko drag. Ti meni  umireš svaki dan. Pa vidjela si koliko je ljudi došlo kad si prvi put odlučila umrijeti i kad smo svi mislili da nećeš više umirati. Sve poslije toga je bilo glupo i suvišno. Ja te volim živu! Dosta je izmotavanja oko umiranja! Neće više niko doći, džaba čekaš. Ljudima se već smučilo tvoje svakodnevno umiranje. Oni moji me već odavno zovu Čika Nekrofil!

Iskra u oku! Prvi mrak pada. Ona ustaje, puni kadu, pere sa sebe još jednu smrt.

 

-DAN ČETVRTI- (…ili ipak nije…)

 

Pa,stvarno je dosta! Danima ne jedem! Gladan sam! Dođem sa posla, zateknem te mrtvu, umoran kao pas i gladan kao vuk! Pas bar liže tvoju krv danima, nije gladan. Ostaje mi još samo da njega pojedem. U prodavnici kažu da smo potrošili sav novac, ne daju mi više ni hljeb. A ti si jednostavno odlučila svaki dan umirati. Je l’ te to čini srećnom? Ne vjerujem da je to samo zbog onog šamara. Udario sam te samo jednom, jebo te, mor’o sam, rekla si mi da ćeš umrijeti! Prepao sam se! Danima si mi prijetila da ćeš umrijeti, ali nisam znao da ćeš oživljavati. I tako iz dana u dan. Evo, više i ne plačem! Srozala si se, srozala si našu ljubav pretjeranim umiranjem. Uvijek si voljela pretjerivati, pa tako i u smrti. Trebali smo te odmah sahraniti, čim si prvi put umrla. Jutro će promjeniti sve, pomislio sam, nadao sam se, molio sam se za tebe… Sjećaš li se kako sam bio srećan kad sam pred prvi mrak vidio da si živa? Vikao sam kroz prozor: LJUDI, ŽIVA JE…ŽIVA JE!!! Namjerno to radiš… Koliko puta trebam ponoviti da te volim, da želim da nastavimo normalnim životom, bez umiranja svakodnevnog, želim da budemo srećni, da šetamo, da mi rodiš djecu, da ti kupim one čizme, da mi praviš onaj kolač, da gledamo svemir… Ipak ćutiš? Odoh leći! Navij sat kad oživiš. Ujutro moram ranije na posao, imamo neki istovar zorom. Laku noć!

Navila je sat, čim je oživila.

 

-DAN PETI- (…ili ipak nije…)

 

Dao sam otkaz! I ja ću danas umrijeti! Ne mogu više! Nije mi jasno šta sve ovo znači! Šta? Štrajk smrću, je l’? Zbog jednog šamara? Nisam mogao zamisliti život bez tebe, zato sam tako reagovao. Otkud sam znao da ćeš to uraditi? Otkud sam znao da to uopšte možeš uraditi? Dušo…reci mi…kako da umrem? Daj mi neki znak, pokaži mi… Šta trebam uraditi da bi ponovo bili srećni? Ne mogu više! Sistematski sam urnisan, uništen, obična ljuštura, živce sušim na štriku, tresem se… Džeki, dođi ovdje, nemoj je lizati, dobro je ona.

Zagrlio je Džekija i zaspao tiho jecajući. Ona je nedugo zatim ustala, prošlo je pola noći, pokrila je Džekija i legla u sobu. Svemu je prethodila iskra iz oka. Sviće novi dan.

 

-DAN ŠESTI- (…ili ipak nije…)

 

– Šta je to? Ipak si odlučila da vikendom ne umireš? Dobro jutro, ljubavi!

– Dobro jutro! Kakvo je ono jecanje i prenemaganje sinoć? Ne znam zašto teatrališeš? Biće tako i gotovo! Znao si to kad smo počinjali! Znao si da će biti tako!

– Ali, ne mogu ja tako. Znaš da ne mogu! Umireš jer si ti tako odlučila, mene niko ništa nije pitao!

– Ne trebaju mi one čizme!

– Kako sad to?

– Lijepo, ne trebaju mi! Prekosutra ću svakako opet umrijeti. A možda i sutra!

– Nemoj sutra, molim te! Obećali smo mojima da ćemo doći na roštilj. Tati je rođendan.

– Vodi me u pozorište!

– Pa, znaš da mrzim pozorište, ljubavi!

– Umrijeću! Vodi me!

– Nemoj umirati! Spremi se, idemo! Idem zvati da rezervišem karte.

– Jesi li rezervisao?

– Jesam!

– Ne mogu ja ići nigdje! Kiša je!

– Rezervisao sam nam dvije karte za Mletačkog trgovca. Predstava počinje za dva sata!

– Ne volim Šekspira! Umrijeću!

– Nemoj, nemoj! Hoćeš Molijera? Hoćeš Ozborna? Hoćeš balet? Evo, kažu da ima noćas i Jonesko!

Ona je nepomično ležala.

Svaki put plačem! A mislio sam da će biti lakše! Ipak, plačem svaki put kad umreš! Nemoj to da radiš! I ja bih umro da znam kako! Šta da radim? Kako da pustim tu krv? Kako da umrem? Kod tebe je to sve tako jednostavno… Umoran sam! Laku noć!

Sjaj iz oka je ovog puta prilično kasnio. Da li je uopšte i bilo iskre?

 

-DAN SEDMI- (…ili ipak nije…)

 

Tek ujutro je oživjela. Ovog puta se žestoko naljutila! Bila je neobično lijepa. Živjela je jedan život, razbijen u hiljadu malih života! Ona je tako htjela.

– Spremi se, idemo!

– Kuda ćemo?

– Idemo kod mojih, zvali su nas. Rekao sam ti juče… Zvali su me tri puta od jutros.

– Kako da idem? Ne mogu bosa! Nemam šta obući!

– Juče si rekla da ti ne trebaju čizme?! Cipelarnik je pun tvoje obuće!

– Ne mogu nositi stvari mrtvih! Kažu da to ne valja!

– Ali, živa si!

– Jesam sada, ali ono su sve cipele mrtve mene.

– Ma daj… Idemo!

– Hoću, ako ćeš me nositi do tamo.

– Da uzmemo taksi?

– Ako nećeš da me nosiš, ja ću umrijeti!

– Nosiću te do taksija!

– Hoću da me nosiš do tatine kuće! Da mu čestitam rođendan!

– Kako da te nosim do tamo? Daleko je…?!

– Umrijeću…

– Ne, ne… Nosiću te, trčaću sa tobom u naručju, samo ne umiri…

Džeki je lizao njeno mrtvo tijelo,telefon je zvonio, niko se nije javljao…

Evo, legao sam pored tebe, hoću i ja da umrem! Hej! Umri! Umri! Neće… Kako da umrem?! Pomozi mi! Srećo, zovu nas moji! Neću se javljati! Hoću da umrem. Ajde umri!!! Ne mogu biti toliko nesposoban da ne mogu ni umrijeti. Koncentriši se,ajde,koncentriši se…

Uzalud je pokušavao!

Kad ja ne mogu umrijeti, nećeš ni ti više oživljavati!

Sišao je u podrum. Iz kutije za alat je uzeo šarafciger. Popeo se u sobu. Nje nije bilo. Telefon zvoni.

– Doćemo tata. Krećemo!

Spustila je slušalicu.

– E nećemo!

Zabio joj je šarafciger u oko, u jedno pa u drugo. Krv je curila niz očne duplje koje su sjajile dok su još bile oči.

Iskri sada, pička ti materina razmažena! Nema ti više spasa. Dovoljno sam te puta ožalio! Evo, vidi da ne plačem! Ne plačem! Ne vidiš ti ništa! Jeb’o te Mletački trgovac.Bruh sam dobio noseći te. Te kod kozmetičara, te u zoološki vrt, pa u butik… Onda, hoću čizmice, pa neću čizmice. Umrijeću tiiiiii…

Na vratima se pojavila komšinica. Nedugo zatim, policijska sirena i bolnička kola. Sirene su se poklapale dajući sablasan zvuk. Krik je bio modar ispod očiju. Još uvijek je imao oči…ludački pogled ka njenom krvavom tijelu. Oživio bi nju i ovaj put sjaj iz očiju, ali očiju nije bilo. Oči su ogledalo duše, a oni sa sjajem u očiju su ljudi sposobni manipulisati smrću. Ovog puta, smrt je zaista bila trajna, baš kao i njegov ostanak u krevetu jedne obične neuropsihijatrijske ustanove. Sirene su još odzvanjale kad je Džeki umro sa sjajem u očima!

***

“Sjaj u očima ili štrajk smrću” je još jedna Igorova priča po kojoj je snimljena radio drama. 

Sjaj u očima ili štrajk smrću

Igraju:

On – Darko Kurtović

Ona – Vedrana Jokanović

Narator – Igor Svrdlin

Dizajn zvuka – Jovan Vučur

Režija – Igor Svrdlin i Jovan Vučur

 

Comments

comments