O Suvišnom čoveku, njegovoj borbi sa vjetrenjačama ali i o stanju u pozorištu uopšte, razgovarali smo sa Stevanom Šerbedžijom. Stevan Šerbedžija je rođen u Beogradu gdje je završio Petu beogradsku gimnaziju i napravio prve glumačke korake u pozorištu DADOV. Glumu je završio na Akademiji umjetnostu u Banja Luci a trenutno je student pozorišne režije, takođe u Banja Luci.

Kakav je položaj mladih glumaca? Da li imaju mogućnosti da se izbore za svoje „mjesto pod suncem“ po zavšetku studija?

Kakva je država takva je kultura. Nažalost, siromašna. Mladi glumci, reditelji i drugi su jako zapostavljeni i na ovim našim prostorima nemaju nikakvu perspektivu. Država svake godine školuje tu vrstu kadra, ali kasnije ne obezbeđuje posao mladim ljudima. Mladi glumci nažalost moraju postati nužno poltroni da bi dobili ulogu u nekom od pozorišta. Loši ljudi stalno rade na tome da odvoje pozorište od glumaca i od publike. Sistematski se radi na zatupljivanju naroda. Glumac je putnik i treba ići, tražiti novo, ne sme se prepustiti inerciji nikad. Ako država ne nudi rešenje ko je šiša idem tamo gde ću se ostvariti i biti srećan. Mnogo je diletanata zauzelo busije, to se mora menjati.

Kakvo je trenutno stanje pozorišta? Da li mladi ljudi mogu donijeti neku promjenu? Da li im je to uopšte dozvoljeno?

Mladi ljudi se boje da išta pokrenu, taj strah im se usađuje na vreme. Odnos je sličan kao kad jedna velika ljubav pukne… Gajite veliku ljubav prema nekome, budete uz njega kad mu je teško, pružate mu neke svoje probleme i ispovesti, čuvate ga kao malo vode na dlanu, i onda vam ta osoba prizna da vas je sve vreme varala, i ode za nekim plitkim čovekom koji samo spolja vredi i na kraju vas izneveri. E, tako isto se država odnosi prema pozorištu i kulturi, ona izneverava sve što je zdravo, mlado i energično. Akademije vas školuju ali nema posla, jako je teško baviti se istinski pozorištem, a da to nije komercijalno. Trenutno stanje pozorišta je tužno i pozorište danas pati od istosti i sterilnosti. Slično je i na filmu, svi su lepi kao neki manekeni, ali nigde duše i žara igre.

Predstava Suvišan Čovek, Trebinje 29.09.2015. godine

Predstava Suvišan Čovek, Trebinje 29.09.2015. godine

Igrao si predstave širom regiona, da li je situacija u pozorištima svugdje ista?

Negde je gora negde je malo bolja, ali sve je to uzajamno povezano, svi imaju zajedničku vrstu kukanja, i slabu podršku od strane viših pozicija u ovom nesistemu. Skoro sam proveo nekoliko meseci u Trebinju, osetio sam da u tako malom gradiću postoji mnogo ljudi zainteresovanih za pozorište, takođe postoji puno i prepucavanja… Ali te sujetice i bubice se rešavaju radom, kao što je dvoje mladih i talentovanih prikazalo proletos sa predstavom Oproštaj. Upravo je ta predstava bila nešto novo, mlado, osvežavajuće i samim tim pokrenula i ostale da se probude iz sna istosti. Trebinje u narednom periodu ima veliki potencijal samo ako se puno ljudi koji su trenutno na akademijama i koji su ih završili, udruže i oforme ekipu iz koje bi kasnije niklo jako i ozbiljno pozorište. Među njima postoji nekoliko dobrih amatera koji bi upotpunili prazne prostore. Ima dosta gradova koji imaju jake trupe i dobre organizacije, među njima bih posebno izdvojio Bugojno i Banja Luku (DIS pozorište), a država bi trebala još više da ih osvetli i pomogne.

Trenutno igraš predstavu Suvišan Čovek koja je nastala po motivima romana Zapisi iz podzemlja F.M. Dostojevskog. Igraš čovjeka koji se trudi da analizira kompletno disfunkcionalno društvo. Kako publika reaguje? Da li se prepoznaju?

Predstava Suvišan čovek je moja borba u ovim godinama protiv mnogostrukih problema i nepravdi. Igrao sam je u Trebinju, Bugojnu, Banjoj Luci i Beogradu… Svako je doživi i tumači na svoj način, i to mi je drago. Prija mi kad čujem pohvalu, a kritiku usvajam i pokušavam ako je moguće da još više popravim neke stvari. Ljudi se prepoznaju u pojedinim situacijama iz predstave i ponekad im nije prijatno . Bitno je da predstava provocira i poziva na izvesno buđenje iz mrtvila koje nas je zadesilo.

Predstava Suvišan Čovek, Trebinje 29.09.2015. godine

Predstava Suvišan Čovek, Trebinje 29.09.2015. godine

Ko je u stvari Suvišni čovjek?

Suvišan čovek je suvišan zato što je iskren i bori se za istinu, razrešava svoje konflikte i pokušava da se izbori sa svojim unutrašnjim nemirima. Na satiričan i komičan način, glavni lik se poigrava sa problemima današnjice. Otkriva sebe i odlazi u dubine svojih unutrašnjih nemira…

Predstava je imala premijeru u Trebinju, a posle toga je izvedena u još nekoliko gradova. Kakvi su dalji planovi?

Moji dalji planovi su da je odigram bar sto puta, po Srbiji, BiH, Hrvatskoj, regionu i u inostranstvu. Neki veći planovi su da želim da putujem sa ovih prostora i da pokušam da se ostvarim preko okeana. Nažalost ovde od glume puno leba nema, tako da se moram boriti jer sam u takvim godinama gde mogu sve da probam i da se borim, kasnije neću imati vremena.

Da li pripremaš nešto novo?

Imam nekoliko ideja za neke nove projekte, ali pričaću o njima nakon kad se ostvare. Stalno se trudim da radim na sebi i pripremam se da idem dalje, i ponekad mi je drago što pred sebe postavljam visoke ciljeve, osećam da je to nekako hrabro i zdravo.

Predstava Sve otišlo u..., Trebinje 16.04.2015. godine

Predstava Sve otišlo u…, Trebinje 16.04.2015. godine

I za kraj – Televizijske kanale u regionu su preplavili razni reality programi. Narod je prosto zaluđen njima. Kako gledaš na to?

Treba ih zakonom zabraniti, zakonom treba zabraniti džiberluk, koji je nadmašio devedesete i trenerke uvučene u pantalone. Ovo je danas sterilni, praznoglavi džiberluk koji se dozira u miligramima, lexingtonima i ostalim plagijatima. Ponekad sve treba oprostiti, ali glupost ne. Manekeni spoljašnosti su svuda oko nas, pogledajte njihov radni dan, kafa, cigareta, kafa, cigareta, pikado, kafa, bilijar, kafa, pikado, pivo, kafa… I onda se čudimo kad se dogode tragedije, svi smo odjednom lenjo i pasivno sjedinjeni, a niko sposoban da reaguje kako treba…To je isto kao kad nekome pozli, a svi okolo gledaju i kukaju, a niko ne zna da pruži prvu pomoć.
Niko ne gleda rijaliti programe, a svi znaju ko je koga nategao, udario, itd. Prodaju nam se gluposti a mi ih kupujemo na tone. U kafićima uglavnom su ljudi grupisani, grupa devojaka koje se nategnu i picnu pa izgledaju kao cirkuzantkinje, i grupa istetoviranih, fensi, mulaca, koji komentarišu dotične. Ljudi mešaju zaljubljenost i ljubav to je veliki problem. Postali smo plitki zato nam i prodaju rijaliti programe. Dosta nas amerikanizuju u svakom smislu, a pogotovo psihički nam nude takvo smeće, a nesposobni i glupi ljudi u tome se ne snalaze. Treba doneti reforme koje će se ostvariti, u srednju školu treba uvesti dramsko obrazovanje, jer neverovatno je koliko će kasnije biti problem vratiti ljude u pozorište, jer ih danas motkom odvraćamo od kulture. Dok sam bio u Trebinju imao sam prilike da saznam kako se mladi odnose prema literaturi, lektiri, Šekspiru, Dostojevskom, Andriću… Čast izuzecima, ali postoji problem sterilnog čitanja i učenja…

Razgovarao: Jovan Vidaković

Fotografije: Jovan Vidaković

Comments

comments