Tajana Dedić Starović – Umjetnica ispred i iza kamere

Artist At Camera – Tajana Dedić Starović. Umjesto crtice, može da stoji znak jednakosti. Ali i ne mora baš obavezno. Tajana je pobjednica Mtelovog konkursa Uhvati komunikaciju, fotografkinja i likovna umjetnica iz Novog Sada koja živi u Banja Luci i u slobodno vrijeme studira psihologiju. Njene radove pod pseudonimom Artist at Camera objavljivao je britanski magazin Dazed and Confused, uradila je naslovnicu omladinskog časopisa Preventeen… da ne nabrajam. Razgovarali smo ponajviše o odnosu ličnosti koja stoji iza pseudonima i one koju često vidimo na njenim fotografijama, jer, Artist At Camera fotografiše, između ostalog – Tajanu Dedić Starović.

Kada si počinjala, kakvi su te motivi nagonili da se izražavaš jezikom fotografije i foto-manipulacije? Da li, sa protokom vremena, osjetiš da se motivacija mijenja, i u kom smjeru?

Na samom početku, recimo da su to bili motivi koji su me fascinirali primarno vizuelno, estetski. Mnogo pažnje sam posvećivala otkrivanju kombinacija kolorita, kompoziciji, organizaciji detalja, mnogo sam se igrala i vežbala. Naravno, kako vreme prolazi, kako ja rastem i sazrevam, tako se menjaju i motivi i sam pristup radu. Više nije dovoljna samo estetika, sada rad mora da nosi i nekakvu poruku, da prenosi osećanje ili stanje svesti. Ako to ne postignem, ne svidja mi se i radim sve ponovo. Naravno, nekad se desi da me sopstveni rad čisto estetski zaintrigira, pa sam zadovoljna konačnim ishodom. Što se konkretno motiva tiče, od početka, pa do sada, jedno je sigurno, tu nikad nisu bili cvetići i leptirići, uvek sam se igrala nekakvim provokativnim, uvrnutim stvarima i uvek se provlači nota nekakve opskurnosti. Čak i kad pokušam da napravim nešto veselo, uvek ima taj ton nečeg mračnog i malo uvrnutog u sebi.

12243280_943711129010706_3969801588876247485_n

Pripadaš generaciji koja je odrasla sa mobilnim telefonima koji imaju kamere, i koja mogućnost da se samofotografiše crpi do maksimuma – pa i preko njega. Međutim, rijetki se kroz bavljenje sobom zapravo bave ičim drugo, osim svojim izgledom. Šta je to za čime ti tragaš?

Zanimljiva i ironična činjenica jeste da iako pripadam toj tačskrin generaciji, do pre 6 meseci nisam posedovala telefon sa kamerom, a opet većinu mog rada čine upravo autoportreti. Sve ove nove tehnologije i mogućnosti samoprikazivanja ljudi veoma olako shvataju – “Imam dobru kameru, imam dobar telefon, zašto sad da sebe ne ufotkam lepo i pokažem svetu kako sam lep/a?”. Iskreno, meni nikad to nije palo na pamet. Počela sam da se bavim fotografijom kada sam imala nekih 16, 17 godina i u momentu kada sam shvatila da imam problem sa svetom i upravljanjem njime (ovo mislim u isključivo umetničkom kontekstu), shvatila sam da je najbolje da počnem da eksperimentišem sa samom sobom. Tako je započeo dugogodišnji projekat samoistraživanja za koji nisam bila ni svesna da u stvari predstavlja suštinu mog rada. Izgled kao kategorija sam za sebe nikad nije bio motivacija za to. Estetika da,  naravno, ali uvek težim da tu ima još nešto, da kroz to istraživanje, samofotografisanje i samo-digitalno-manipulisanje prenesem nekakvo trenutno stanje i osećanje iz sebe, a istovremeno, da to adekvatno utiče na svakog posebnog posmatrača, jer šta je umetnost bez odgovarajuće reakcije. Naravno, tu ima mnogo uspona i padova, nekad čovek pogreši, ne uspe, ali je to sve sastavni deo procesa stvaranja.

Priličan broj mladih se odvaži da na društvenim mrežama napravi stranicu „Ime Prezime Photography“. Šta smatraš svojim kvalitetom koji te odvaja od svih tih fotografa u pokušaju?

Da, to je ono što je donela ova “revolucija društvenih mreža”, mogućnost da svako misli da je dovoljno dobar i da to treba da pokaže svetu. Za početak, pretpostavljam, da me odvaja upravo to što odbijam da na svojoj fejsbuk stranici stavim naziv “Tajana Dedić Starović Photography”, već tamo već par godina, odlučno, stoji Artist At Camera, što je moj umetnički pseudonim. Šalu na stranu, nisam sigurna, isto tako je i veliki broj objektivno talentovanih mladih umetnika, pa je i veoma teško biti originalan i izdvajati se, ali mislim da mi za sad dobro ide, a to je sigurno zbog mog rada koji jeste drugačiji. On je zasnovan na puno digitalne obrade, digitalnih manipulacija, na mnogo iskrivljenja stvarnosti, i tu je generalno veoma malo klasične, tradicionalne fotografije. Čak i kada je ima, ona je oplemenjena drugačijim motivima koji sami po sebi daju notu “nečeg drugačijeg”. Retko ćete kod mene naći fotke devojaka u cveću i travi sa zanesenim pogledima u daljinu ili 101 način kako da najbolje ufotkate pejzaž (ima i toga, priznajem, ali to nije glavni deo mog rada).

Pobjednička fotografija na Mtelovom konkursu "Uhvati komunikaciju"

Pobjednička fotografija na Mtelovom konkursu “Uhvati komunikaciju”

Radiš pod pseudonimom Artist At Camera – ipak, često se nalaziš sa obje strane kamere. Na taj način u sam proces rada neminovno uvlačiš pitanje identiteta i odnosa subjekt/objekt. Koliko je moguće zadržati kontrolu nad vlastitim identitetom i u njegovom kreiranju biti aktivan, kada sa svih strana trpimo agresivno nametanje normiranog identiteta i objektivizaciju bilo koje ličnosti, pa i ličnosti umjetnika?

Da, to je nešto što odmah svima upadne u oči, kako si i sa ove i sa one strane objektiva, odluči se. Moderno društvo koliko god bilo moderno, kao da i dalje ima problem sa slobodom i samoizražavanjem, jer uvek postoji neka distinkcija, tačna razlika, ili si sa ove strane ili sa one, jer je to jedini način da budeš objektivan i da te ljudi adekvatno shvate, da se oni, jelte ne zbune. S obzirom da je u umetnosti sve dozvoljeno, poželjno je biti neobjektivan. Upravo ubacivanjem sebe kao centralnog subjekta/objekta u radove, nameće se i pitanje identiteta. Ko sam ja, jesam li umetnik ili model? Ipak, apsolutno je moguće zadržati kontrolu nad identitetom, a istovremeno ga stalno kreirati i nadograđivati, jer si svestan konzistentnosti svoje ličnosti, onda je postojana, ti znaš ko si i šta si. Ja sam fotograf, umetnik koji koristi sve raspoložive elemente kojima manipuliše i kreira jedan poseban svet oko sebe sa ciljem da se izrazi i da navede posmatrače da estetsko-psihološki uživaju u radu. Kada fotografišem sebe, princip je isti kao da fotografišem sve drugo što nisam ja – Artist At Camera je uvek umetnik, a u ovom slučaju je Tajana model. S tim što je Tajana uvek prisutna tu. Dobro je što u slobodno vreme studiram psihologiju, pa nemam problem sa razgraničavanjem ovih ličnosti, inače bih već pomislila da imam šizofreniju.

Teme kojima se baviš potiču iz intimne sfere. Međutim, način interpretacije sugeriše univerzalnost, ponajviše kroz senzibilitet blizak sredstvima masovne komunikacije. U kakvom odnosu stoje tvoja svakodnevica i umjetnička praksa?

To i jeste suština, trudim se da sve svoje radove koji zaista jesu obojeni nekim intimnim momentima, prezentujem na način da sa njima posmatrač može da se poistoveti na bilo koji način. Ne zanima me previše na koji način će neki rad biti protumačen, bitno je da on prouzrokuje izvesnu reakciju. Fotografija/umetnost je tu da šokira, da izazove osećaj lepog, da vam bude gadna ili da vas naprosto očara. To su sve relevantna stanja koja u nekome izaziva umetnost i kad se to postigne, kada to osetim kod posmatrača, onda mogu da smatram da moja umetnost ima smisla. Što se tiče mog svakodnevnog života i umetničke prakse, ta dva aspekta života su veoma usko povezana. Volim da baratam elementima i stanjima iz svoje svakodnevice. Upravo u svom okruženju, navikama, situacijama u kojima se zadesim, nalazim inspiraciju, a onda je preoblikujem u nešto što uopšte ne mora da izgleda kao početna inspiracija, ali je definitivno svojevrstan odgovor na neku određenu draž iz života.

Rad sa naslovne stranice magazina Preventeen

Rad sa naslovne stranice magazina Preventeen

Nagrađivana si na konkursima, izlagala na grupnim izložbama, a dosta tvojih radova objavljivano je u online magazinima iz oblasti umjetnosti. Da li si fokusirana na tu vrstu predstavljanja, ili razmišljaš o nečemu drugom?

Smatram da je to jedan od dobrih načina za predstavljanje radova, jer tako prvenstveno dobiješ potvrdu za kvalitet svog rada, a onda, to je i veoma efikasan način da predstaviš svoj rad, da ga vidi što više ljudi tako gradiš nekakvu bazu pratioca i ljudi koji uživaju u tvom radu. Recimo da jesam fokusirana na takvu vrstu predstavljanja, pogotovo predstavljanje kroz neke online magazine posvećene modernoj umetnosti, jer tu mogu da pronađem ljude kojima će se moj rad dopasti, a to sve, naravno, uvek ide sa nekim višim ciljem, da te neko primeti i onda te angažuje da radiš nešto za njega. Ali svakako je lepo i prosto učestvovati na nekim dešavanjima. Trenutno je aktuelna izložba “Life/Death/Dream” u Sarajevu u organizaciji art kino kluba KRITERION gde će se naći i jedan moj rad. Otvaranje izložbe je planirano za 6. februar.

Razgovarao: Igor Dutina

Fotografije: Tajana Dedić Starović, Artist At Camera

 

Comments

comments