Семиотика иконе

“Икона је подсјетник, оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене, и што је за слух ријеч, то је икона за вид”. (Јован Дамаскин)

“Ствари које видимо ваистину су иконе (еикон) ствари невидљивих”. (Псеудо-Дионисије).

Ријеч Икона /е еикон, од еико -личим/ значи, мање-више, исто што и савремена ријеч портрет. Међутим, икону никако не можемо схватити у значењу буквалног превода ријечи, јер она не служи да створи илузију реалности, нити се бави приказом физичког стања. Да би се покушала сагледати суштина иконе, она се мора посматрати са више аспеката: теолошког, историјског, естетичког, филозофског, антрополошког…

Наравно, икона је превасходно дио богослужбеног живота, јер је њен основни смисао молитвено дјеловање на посматрача, не може се тек тако извадити из контекста и посматрати као чисто умјетничко дјело. Да би уопште била ”осликана литургија”, њен симболички језик мора бити једнозначан и ослобођен сваке произвољности.

Зато иконописац док иконопише, не измишља ништа ново, њему готово да припада само техничка страна. Он по праоблику, праикони, тј. по датим канонима приказује лик светитеља, и то тако да буде пресјек видљивог и невидљивог, да буде израз општељудског откровења, а не његовог или било чијег појединачног виђења.

Наравно, будући да је иконописање ипак првенствено молитвени чин, не може му се одузети духовна димензија и свести га на пуку репродукцију – о чему најбоље свједочи жива иконописачка пракса и високи умјетнички домети који су повремено постизани.

Сматра се да је прва, ”нерукотворена” икона сам Исус, будући да је сам слика Оца, невидљивог Бога, с тим да икона није у потпуности иста као пралик, тј. оно што је насликано, јер пралик је једно, а икона друго. Икона је дакле испољавање невидљивог, откривање сакривеног. Тако схваћена, она је ослобођена материјалног.

На том нивоу, икона сама је знак – првенствено знак спасења. Отуд је за потпуно разумијевање како иконе као знака, тако и језика знакова којим нам се икона обраћа, неопходан акт Вјере, јер без вјере у спасење тешко да се може разумјети знак, и језик у којем тај знак обитава.

Када се посматра сама просторна конструкција иконе, најочигледнија особина је такозвана ”обрнута перспектива”, особина иконописа да се размјере смањују – величине елемената повећавају – како се “иде” у дубину слике.

Ако знамо да је у доба настанка икона перспектива била добро позната иако се у овом или оном случају није примењивала, то уопште није било због непознавања њених начела, него по неким другим, дубљим побудама.

Тако “обрнута перспектива” упућује на сложеност и семиотичку утемељеност иконе. Иако је овај назив општеприхваћен, ипак не објашњава сву сложеност простора иконе. Флоренски зато уводи термин “разноцентричност слике /иконе/ – цртеж се ради тако као да би његово око гледало на разне стране мијењајући своје мјесто”.

Тако се показује да је појам “обрнуте перспективе” могуће сачувати само као технички термин, као општи назив за низ семантичких правила која омогућавају да се икона успостави као нека врста очигледног метафизичког ентитета или микрокосмоса, сличног макрокосмосу.

Деформације и издуживања људских фигура, закретање главе у ”неприродан” положај према тијелу, ближе одређују “обрнуту перспективу” као систем чија је суштина обухватање предмета погледом са више страна. Ова тежња да се “унутрашњим погледом” ствари прикажу какве јесу, а не какве изгледају, има за посљедицу да једино у склопу семиотичке цјелине иконе ствари буду оно што јесу – изван простора иконе њена бића су гротескна.

Поред ове тежње да се суштина прикаже ”свеобухватним погледом”, са више страна истовремено, постоји и принцип спајања различитих положаја у кретању, чиме простор иконе добија и временску компоненту – не приказује се један тренутак, већ често сума и слијед: замах мача над Главом Крститеља и већ одрубљена глава која лежи на послужавнику.

У том смислу икона има свој ”бременити тренутак”, концентрацију времена и на тај начин побједу над временским током. Неки сматрају да је губитак просторне дубине резултат управо ове заустављености времена. За разлику од линеарне перспективе која ствари приказује онако како изгледају, свеобухватно просторно-временско виђење иконе ствари доноси онаквим какве јесу.

Управо из чињенице да се иконом открива оно што јесте, а не како нешто изгледа, или може да изгледа, или некоме изгледа – у иконописању нема мјеста за било какву произвољност. Најпречи задатак је – постићи смисао канона, изнутра проникнути у њега, као у згуснути разум човјечанства. Немогуће је бити оригиналан, није важно бити први, већ радити на општем и сопственом спасењу.

Наравно, како са практично-техничког, тако и са семиотичког становишта није могуће постићи да језик којим се иконописци служе буде увијек потпуно исти, али суштина текста који исписују (канона) остаје иста. Добар примјер за ове различитости у ликовним језицима, које не нарушавају суштину канона којег се придржавају може се видјети на неколико икона Усековања главе Светог Јована Крститеља.

Према хришћанском предању, Јован Крститељ је погубљен по наговору Иродијаде, жене Ирода Антипе, којима је приговорио због прељуба, јер се Иродијада удала за краља Ирода, брата њеног мужа Филипа, који још беше жив. Иродијада је била мајка лијепе плесачице Саломе, са којом се договорила да плесом очара Ирода и да му заузврат тражи Јованову главу. Ирод је ухапсио Јована и затворио га у тамницу, да би касније наредио да му одрубе главу, и на пладњу је изнесу Иродијадиној ћерци Саломи. (цитат: Википедија)

Типично за приказ Усековања, употребљава се такозвани згуснути или бременити тренутак – глава Јованова је или одсјечена или само што није, мач је замахнут, а глава је у исто вријеме на послужавнику. Сам наратив је исти, без обзира на то да ли је глава већ одсјечена или не. Дакле, канонски посматрано, ове иконе говоре исти текст, а сам језик, првенствено ликовни, ипак се донекле разликује. У ликовној композицији, па чак и у градњи ”бременитог тренутка” постоје одступања, која су посљедица различите интерпретације канона, али са значењског становишта, ове су иконе исте, у смислу да приказују исто ”јесте”, без обзира како нама то ”јесте” изгледало.

Најважнији и најобухватнији дио ипак је подцртавање вјечности. Наиме, на свакој од икона Јован је приказан као светитељ и прије одсијецања главе и након тог чина. На тај начин икона као знак тежи највећој могућој обухватности, дословце свеобухватности времена које не почиње и не завршава се, а самим тим и живота који се не завршава. Икона, дакле, као знак, да искористимо већ на други начин коришћени израз, бременита је значењима, у исто вријеме и комплексна и једноставна, лишена оптичких варки и увијек оплемењена духом онога који је материјализује.

Аутор: Игор Дутина

Comments

comments