Мало је шта на овоме свијету толико мистично и магично, кристално јасно и потпуно недокучиво истовремено, као што је то свијет књижевности у најширем смислу значења ове синтагме, по којој ће под крила овога појма – књижевност – своје уточиште наћи све што је икада на посебан, несвакидашњи, умјетнички начин писано, причано, пјевано, одиграно… Као што је земља по којој ходамо, у ствари, гигантска плоча састављена из безброј слојева који баштине све што се од њеног постања па до данас дешавало у, на и изнад ње, тако је и књижевност гигант састављен из непребројивих слојева људског умјетничког изражавања везаног за ријеч, чији су почеци у мистичној потпуно у маглу заогрнутој прошлости, а ми тек из покојег прамичка можемо наслутити како су ти почеци изгледали. Оно што је јасно јесте да је човјек од самог почетка био неодвојив од своје околине, прожет свим дешавањима и циклусима око њега, те да је био култно биће.

Сва та дешавања баштинила је људска свијест и стварала архетипове, који су и до данас преживјели у људским генима и људском изразу лишивши се категорије времена, вјечито млади и увијек интересантни. На тој основи настајала су најсјајнија дјела свјетске књижевности и постајала својеврсни степеници којима се човјечанство успињало ка небесима. Били су то окамењени изрази свога времена, који су заузели кључна мјеста у књижевној традицији, а „ако је традиција постојање прошлог у садашњем, онда је свака епоха сачињена од измјешаних слојева традиције и савременог, новог“ (Поповић 2007: 741).

Паралелно, живјела је и врста књижевности која је своје окамењене облике почела добијати тек у „новије“ вријеме, када је свјетло дана угледала штампана књига. Била је то усмена књижевност која је до тада, а и много послије тога, веома живо постојала у народу у спрези са свим дјелатностима човјека. Било да се рађао или умирао, радио или се богу молио, гледао у природу или у другог човјека, човјек је о томе пјевао, приповиједао, извлачио поуке и заувијек везивао то двоје, па их заједно преносио на оне који су остајали иза њега, који су, опет, додавали нешто своје и тако без краја… Гени су то упили и то и до данас живи у свима нама.

Модерни ствараоци ријетко су успијевали да се потпуно лише /а зашто?!/ те традиције и направе нешто потпуно ново. Ништа мање, ако не и више, то се односи и на српске писце нама савременог доба. У тајанственој прекрасној земљи српске књижевности уздиже се један кршевит и каменит брежуљак из кога су поникли многи магови ове умјетности, узвишење под именом Херцеговина. Пишући и пјевајући ти су магови стварали својим душама, које су биле храњене амброзијом пониклом из тог крша и камена напајаног традицијом којој нико није знао почетак. Један од њих јесте Радослав Братић, чија већина дјела није заснована на херцеговачкој традицији из које потиче, но су и до најскривенијих рукаваца натопљена том традицијом. У овом раду биће трагано за том димензијом у најљепшим приповијеткама овог аутора.

Да би ишта барем назрели из онога што је изашло из пера Радослава Братића морамо знати двије ствари из његовог живота. Једна је поријекло, које води из села Брестица код Билеће, а ријеч је о суровом херцеговачком камењару, простору гдје се сударају медитеран и континент и њихове војске у виду вјетрова. Друга битна околност у којој је Братић одрастао јесте то што је рано остао без оца, који је умро усљед тешке болести, оставивши иза себе удовицу и малог сина. Читајући његове приповијетке ови се елементи чине главним састојцима, а све је остале занимљиве зачине уносио ситнећи искуства стечена по разним џеповима наше планете.

И да није наглашено поријекло овога писца и аматеру-читаоцу било би јасно са ког подручја он долази и то на прво читање – језик и нарација његових приповиједака оно је по чему је Радослава Братића лако идентификовати у географском смислу – Херцеговина је посвуда! Одмах, из тог првог слоја, запахњује нас мирис народног, исконског. Братићев наратор, или Братић сам, зачас читаоца омађија да овај помисли како је он (наратор), у ствари, херцеговачки чича сиједе косе и густих бркова, не превише стар, јер ни случајно није сенилан, са којим овај (читалац) сједи у зимско предвечерје у некој брестачкој колиби поред огњишта док ватра пуцкета, а дим ствара мистичну атмосферу, и мотајући шкију приповиједа своју компилацију народних прича и легенди тога краја. „Као да Братић не пише него говори, односно прича своје приче. Као да то и нису приче за читање, него за говорење, за препричавање. При читању Братићевих прича читалац неосјетно постаје слушалац, при чему се његов читалачки (унутрашни) ‘глас’ повлачи и трансформише у ‘глас’ приповиједача“ (Братић /Ковачевић/ 2008: 337- 338).

Језик којим се тај чича служи, док препреда своју пређу комбинујући, по сопственом, јединственом естетском осјећају, нити, од којих су неке нове а некима се почетак замеће у дубокој прошлости и традицији, јесте исти онакав какав је годинама слушао и који је као дијете усвојио. Особености овог језика на сваком кораку у приповијеткама и уопште дјелима Радослава Братића препознају се на свим језичким нивоима – морфонолошком, лексичком и синтаксичком.

У морфонолошкој анализи, а уједно и лексичкој, за илустрацију ће најбоље послужити одломак из „Ђавоље приче“, гдје Братић користи парономазију: „За сваку ће рећи да је ђаволуша, ђаволица, ђавољача, ђавлиструк, ђавлетина, ђавлимајка, ђавлика, ђаволмуза, ђавлијезичара, ђаворук, ђавокоза, ђавлоглава, ђавлипрут, ђаветало, ђавосукња, ђаветиња…“ (Братић 2003: 155). У само овој једној слици Братић слика преобилно благо народног језика краја из којег долази, а који је, незаобилазно мора бити напоменуто, Вук Караџић узео за основицу српскога језика. Да не буде забуне, Братићево језичко народно не може бити одвојено од семантичког народног: „Причајући о злу она се бори са злом. Причајући о добру има шансу да га урекне и да зло опет побиједи. Зато у Херцеговини и нема других прича осим оних против урока. Можеш једино чути приче о несрећама и трагедијама. Када те сретне човјек у путу, ако нема да ти изјави какво саучешће, он и нема шта с тобом причати. Све друго је откривање пред ђаволом…“ (Исто: 164). Ово само показује колико је немогуће направити анализу народне књижевности, предања, са само једног аспекта. Све се толико година преплитало да су се компоненте сјединиле стварајући то предивно јединствено ткање које данас називамо народном или усменом књижевношћу.

На лексичком нивоу Братић баштини и оживљава и већ одавно потиснуте ријечи. На мајсторски начин он ће пребацити и самом Вуку Караџићу што неке ријечи није уврстио у свој „Рјечник“, а у његово су се вријеме сасвим сигурно користиле: „Једино је Прокопије бранио Вука Караџића о свих напада (пустио је и бркове по угледу на њега), зашто из свог рјечника изостави и такву ријеч као што је предвојник. То је онај човјек који у херцеговачкој ганги води пјесму. Жалио је због тога, али је бранио Вука што је изоставио и многе друге ријечи као што су: омеђина, заврзан, сигас, котула, стећак, ћикара, ускопистити се, ћиверица, као и слово којим би започео ријеч сјекира. За тим је жалио и главни бишовски пјевач и продавач у највећој продавници мјешовите робе. Како може купцу рећи: ‘Немамо ошвица ни од прућа ни од жице’, кад та ријеч у Вукову рјечнику не постоји. Продавач је мислио да је то Вук намјерно урадио да би њега зафркнуо. На такве ријечи Прокопије је скакао и свађао се, говорио је да би још били чобански народ да се хроми Вук није упутио у Европу и показао свијету ко смо, одакле смо и шта имамо“ (Исто: 161-162). Само кратко – овом слободно можемо рећи филозософско-филолошком расправом Братић подвлачи да народни човјек овог краја није само по инерцији чувао свој језик и књижевност, он је био свјестан шта чува.

Синтаксички план Братићевих дјела условљен је нарацијом, која је, како је већ речено, говорна, приповиједна, па је и по реченици он ослоњен на усмену књижевност. „Говорном језику, па сљедствено ни Братићевим причама, нису својствене дуге, вишеструко сложене реченице, посебно не оне књишки испреплетене, с испреметаним, замршеним редом компонената, и нарочито још ако су ти коституенти реченице (клаузе), што условљава и ‘изломљену’, неприродну, неговор(е)ну интонацију. Код Братића, слично народним причама, доминирају просте проширене реченице, а од сложених оне једноструко сложене (Братић /Ковачеић/: 349).

Однос језика Братићевих приповиједака са народним језиком на веома једноставан, кратак и бриљантан начин дефинисао је професор Милош Ковачевић: „Братићев је језик тако сличан, а тако различит од језика народних прича. Као што евоцира митску прошлост и дух народне приче и народног предања уопште, тако је Братићева прича и у својеврсном евокативном односу према језику народне књижевности. Она не опонаша тај језик него је у хармонији с њим, истичући и оживљавајући, у новоме наративном руху, све његове приповједачке љепоте(Исто: 359).

Тек кад се дубље зађе у приповијетке Радослава Братића, кад се дође на ниво епских формула, мотива, поступака, открива се у пуном сјају раскош традиције коју овај маг писане ријечи „упошљава“ стварајући нова дјела. И као што би наш антологичар Јаша М. Продановић рекао, „чега ти ту све нема“: од најизразитијих личности, ликова и догађаја који су обиљежили свјетску и нашу историју и књижевност, универзалних симбола, народних обреда, обичаја и вјеровања, до инкорпорираних синтагми, формула, пословица, легенди па и цијелих пјесама.

Иако је овдје ријеч о народној, усменој, књижевној традицији грехота би било барем у најкраћем не споменути трагове свјетске и наше писане књижевности и историје. На кобили Зеки Братић је „пројахао“ од Персије преко Картагине и Русије до српских земаља у различитим историјским периодима, поменувши Александра Македонског, Птоломеја, Ивана Грозног, Атилу Хунског, Немањиће, цара Мурата, Фрању Јосифа, Мехмед-пашу Соколовића, Омер-пашу Латаса, Али-пашу, те све јунаке наше епске историје и пјесама од Немањића и косовских јунака, Марка Краљевића до јунака потоњих ратова. На сјајан начин Братић користи свејтске класике правећи изокренуту алузију о поријеклу трагичких јунака: „А вјерујем да су све античке трагедије и Шекспирове драме, а Дантеов Пакао да и не помињем, преузете одавде, до посљедњег детаља и да су њихови главни јунаци Прокопије и они око њега“ (Братић: 164), и истовремено истиче, дајући неку врсту омажа, генијалност свјетских књижевних класика.

Мада није нужно да Братић директно из ње преузима елементе има ту и незаобилазних трагова хеленске књижевности и митологије (у приповијеци „Силазак у подрум“, завршавајући описивање ствари које је главни јунак нашао у подруму, Братић каже: „У овој шпиљи, у Киркиној утроби, све је већ сварено“ /Исто: 17/, а у „Слици без оца“ након што спусте сандук са мртвацем у земљу аутор спомиње: „Понеко баца и гвоздени новац да умрли има за трошак на оном свијету“1/Исто: 45/). У нашем средњем вијеку преводе се дјела из различитих култура, хеленске незаобилазно, из којих су елементи улазили у народну књижевност. Међутим, зазвучаће фантастично, али треба напоменути да је народ Херцеговине у свом незнању стећке пронађене код Невесиња знао називати „грчким гробљима“, а било је и оних који су тврдили да је, „Троја, као својеврстан округ обухваћала Херцеговину и дио Далмације те да је њезин главни град заправо Даорсон, тј. градина код Стоца, док као њезин свети град Илиос наводи управо Габелу“2. Помало невјероватно, али ко зна…

У анализи директног утицаја народне књижевности на приповијетке Радослава Братића тешко је направити парадигму према којој би се све дало посложити и довести у неки ред и систем, јер оне толико обилују различитим упливима усмене традиције да скоро да не постоји начин да се „прође“ кроз ова дјела а да се не набаса на то.

Оно што је и на први поглед лако препознати јесу окамењени ликови поетске и прозне традиције. Тако ћемо срести цијеле синтагме из пјесама о Марку Краљевићу („стиска шаком бабак косишта као да циједи воду из суве др»новине” /Братић: 52/, „да има седамнаест слугу које га мију и брију/Исто: 106/, „цар Мурат, коме је Милош забио нож од учкура до грла бијела/Исто: 77/), из пјесме „Почетак буне против дахија“ („започе причу кад јој вријеме није /Исто: 222/), даље из пјесме „Цар Лазар и царица Милица“ („ко је разгонио Турке на буљуку и ко их је више посјекао/Исто: 182/) или неких већих прозних облика  народне књижевности („Патио сам горко што њихов немушти језик не умијем да ухватим нити разумијем“ /Исто: 165/). Осим из пјесама у Братићевим приповијеткама срешћемо и цијеле пословице („Појео вук магарца“ /Исто: 168/, „Дошао ђаво по своје“ /Исто: 30/) и слично.

Осим окамењених ликова Братић користи и окамењене конструкције, стављајући их у службу сопственог израза. Тако, на примјер, он користи формулу према којој је испјевана чувена градација у стиховима из пјесме „Старина Новак и дели Радивоје“ и каже: „Што пропусте Невесињци, дочекују Гачани и Билећани. Што пропусти Мићо Љубибратић, дочекује Сава Јакшић“ (Исто: 183).

У приповјeци „Куга“ Радослав Братић даје опис народног обреда тјерања болести, веома сличног коледарском обреду. Ликови се прерушавају, стављајући на себе шта се коме затекло од животињских дијелова, па „око струка повјешаше чактаре и звона, а Митар поче да удара машом по кантама и лаворима и да гони болест. Тако заиграше божићно коло, насред села. Гоне вукодлаке и ђаволе. Намазани су бијелим и црним луком да Мирона од тога рига. Митар запјева: ‘Бјеж болести проклете од нашега дјетета! Мајка ти је јалова окотила ђавола! Ђаво бабу ваља за четири јаја!’ А остали додају:

                                                        Излази из нас,

                                                        Хајде, проклета поганице,

                                                        У морске дубине, небеске висине,

                                                        Ђе пијевац не пјева,

                                                        Ђе крава не риче,

                                                        Ђе овца не блеји,

                                                        Ђе коза не вечи,

                                                        Ђе пас не лаје,

                                                        Ђе дијете не плаче,

                                                        Ђе маша не куца,

                                                        Хајде у камен, у гору, у воду,

                                                        Или на душу некрштену!“ (Исто: 142).

У једну другу приповијетку Братић, пак, инкорпорира кратку скаску из свога краја: „Предање каже да је Јован Зимоњић (1704) три пута ишао у Цариград и молио султана да дозволи набавку црквеног звона, јер га до тада у цијелој Херцеговини није било. Прича казује да је султан одобрио молбу, с тим да се звоно покреће годишње само једанпут и да се народ на јавном мјесту, годишње може молити само једанпут“ (Исто: 94).

Незаобилазни косовски бој и Братић тумачи кроз ликове у приповијеци „Бистра је вода у Требишњици“, са нарочито упечатљивом сликом у којој ђед Григорије туче дјечака, говрећи: „Ово ти је за Милоша, о коме не знаш ништа, ово ти је за Лазара, а ово за Косанчић Ивана да то име запамтиш, јер теби ништа на овом свијету није свето“ (Исто: 190). Као што је и за очекивати, Косовски бој је један од чешћих на различите начине искоришћених мотива у дјелима великог броја наших писаца, па тако и Радослава Братића. Када је о овој приповијеци ријеч, није сувишно ни напоменути још неке мотиве који су коришћени, као што су демонолошко предање о ђаволима који живе у и око воденица и мотив прошевине.

Када је ријеч о мотивима, онај којим се овај аутор веома често користи јесте мотив смрти и обреда сахране и с њим у вези обред и мотив свадбе. О овоме не може бити ријечи а да се нема на уму да је подручје Херцеговине, као и уосталом сва подручја на којима су Срби живјели, кроз своју историју често преживљавало ситуације које су за исход имале велики број мртвих, па било да је ријеч о ратовима, осветама или болестима. Тако је народ овога краја свикнут на то и у сталном страху да испод сваког камена вреба смрт. Најизраженији опис овог мотива дат је у приповијеци „Слика без оца“, са описом обреда сахрањивања и обичаја тужења, али Братић ту мајсторски даје слику о нераздвојности пјесме и кукњаве: „Кад се, они што се вратише с гробља, добро наједоше и поднапише, кад ударише у приче далеко од смрти и сахране, неки Стојан Мастиловић гракну и запјева из свега гласа. Нека жена спрам њега закука сложише се пјесма и кукњава“ (Исто: 46).

Мноштво је мотива које би неизоставно барем требало споменути, као што су они мотиви који описују тежак живот на селу, нарочито у овом кршевитом крају, мотиви прослављања, веома је изражена повезаност човјека и животиње као и однос човјека са околином, те се мора споменути да овај стваралац веома често пише и о гаткама и народним вјеровањима.

Братићев опис положаја жене у патријархалној заједници један је од најуспјелијих икада: „Матија зауставља дах и чека заплет у пјесми, кога можда и неће бити. Иза њега, наслоњена на зид, увијек у стојећем положају од рођења, Стамена као запета ловачка пушка, чека шта ће ко да затражи и нареди. Та жена личи на паука који непрестано тка и који ће на крају постати неминовна жртва. Помјери ли Вуксан руку, значи тражи кресиво, које му је увијек крај стопала, да припали најбољи дуван који се сади у Херцеговини. И као паша он чека да му се све дода. Тачно зна шта ће му у руку стићи из кога правца. Ако се Матија накашље, то је знак да тражи чашу воде. Уздахне ли дубоко Огњен и отпухне, то је знак да треба затворити прозор, јер му је хладно. Пљуне ли Милета у ватру, то је знак да треба џарнути међу главње и спасити га од дима, да се не угуши. А све то за Стамену су Божије заповијести. Исто као кад Матија узвикне: ‘Е, да!’ то значи да негодује што нема довољно ракије. Жена јури на све стране и стигне свакоме да угоди… (Исто: 174). Кога послије оваквог описа да не заболи душа за таквим створом!

Набрајање мотива које Братић узима из народне традиције не би имало краја ако би се хтио баш сваки споменути. Као веома важан треба, ипак, истаћи и мотив снова, који књижевност обрађује од својих зачетака, од сумерско-акадског Епа о Гилгамешу, па до нама савремених дана: Он прича о великој поплави коју је прошле ноћи уснио. Снивао је воду како носи куће и стоку и људе. ‘Сви тако лебде, нико се не дави. Одједном се изли муљ и замути воду. И ту се обре Огњен, блијед и мршав, испи надушак бурило воде. Вјетар га диже и однесе у облаке’! (Исто: 39).

Све што Радослав Братић користи из народне књижевности немогуће је не осјетити да он то ради веома намјерно и са великом љубављу и жељом да то издвоји, освијетли и покаже свијету како то чине и рониоци спуштајући се у страшне дубине далеких мора и океана само да би извадили понеки бисер и открили свијету његову једноставност и љепоту. И тако би се у потрази за народним у Братићевим приповијеткама отишло у бескрај, али посебно ће за ову анализу бити издвојена четири мотива.

Како Радослав Братић користи инвентар поступака типичних за прозне врсте народне традиције најбоље ће показати приповијетка „У затвору“. Описујући сурово дјетињство дјечака који је сироче, односно своје дјетињство, Братић је сада у таквој позицији да може да га оплемени како год пожели, што му тајанствена прекрасна земља књижевности нуди без икаквих ограничња.

Оно што сваки човјек воли да памти из дјетињства јесте како му је неко причао неке приче, најчашће бајке. Користећи поступак својствен бајкама – метаморфозу, он малог јунака своје приче чини веома посебним дајући му необичног пријатеља – затвореника који се, покушавајући побјећи од оних који га сурово кажњавају а да не зна ни за шта, претвара у миша, да би се, осјећајући да му од дјечака не пријети никаква опасност, поново вратио у људски облик. Тако је, ето, барем на тај начин дјетињство сирочета из Братићеве приче обасјао зрачак топлине из усменог предања.

У уводу приповијетке „Свађа“ њен творац на маестралан начин показује нераздвојиву испреплетаност хришћанске и паганске традиције, али овај увод само је најава на једној од наших најљепших епских пјесама засноване а мајсторски испричане приповијести о породичним и односима међу људима у патријархално устројеној заједници. Без имало претјеривања може се рећи да свака реченица заслужује посебан коментар и да би за анализу ове приповијетке требало једнако простора колико је већ употријебљено у овом раду. Језик, народни бритки хумор, обичаји, односи ликова и мјесто које припада сваком од њих у строго устројеној породичној хијерархији, упоређивање новога са старим и још многи ситнији и крупнији мотиви којима је ова приповијетка пребогата тема су за засебну анализу сличне врсте.

Још је једна приповијетка до савршенства избрушена на симболу често коришћеном у народној књижевности – симболу огледала, чије име и носи. Све у чему  је човјек у старини могао видјети сопствени одраз скоро досљедно је имало негативно, „ђавоље!“, значење – вода, огледало, па чак и књига. На огледало се и гатало и предвиђало, али Братић овдје иде и даље – његов јунак види и сопствене мисли, у тој глаткој површини, која је истовремено могла бити и капија за пролаз у онострано. И онда сјајна слика: „Рукама покри лице да се не види, да не буде свједок судара између оног што је мислио о себи и оног што стварно већ одавно јесте“ (Исто: 127)! На крају, Угљеша снажним ударцем разбија огледало, као што на исти начин чине и дахије у чувеној пјесми „Почетак буне против дахија“, с том разликом што ће се њима предсказање које су видјели у „од стакла тепсији“ остварити на најгори начин, док Братић своме Угљеши великодушно дозвољава да се, супротно епској традицији, осјети побједником и настави са својим животом тамо гдје је и стао када му је огледало ушло у њ!

Тема анализе најдирљивије (субјективно, али немогуће је побјећи од тога) обрађеног мотива у Братићевим приповијеткама јесте коњ знаменитог јунака. Каталог би требало започети са Ахилејевим Ксантом и Балијем, па даље наставити преко Букефала Александра Македонског, Дон Кихотовог Росинантија, до Дамјановог Зеленка, Јабучила војводе Момчила, Шарца Марка Краљевића, те Ђогина и Ждралина Бановића Страхиње и Милоша Обилића. Сви су ови знаменити јунаци кроз књижевност пројахали на својим коњима који су били све само не обични и без којих се не би могли замислити.

Братићева маестралност засијала је својим пуним сјајем у приповијеци „Кобила Зека рже у ноћи“. Наиме, као што је на слике свога суровог дјетињства додао топле боје користећи се усменим наслијеђем, тако је и мајчино удоваштво утоплио том једном епизодом у којој је уздиже на ниво народног епског јунака. Будући да је жена у старини, ако би остала удовица, престајала бити жена и преузимала улогу хранитеља и бранитеља у породици, Радослав Братић није дозволио да његова мајка остане било какав мушкарац. Као да се осјећа да каже: „Ако и мораш бити мушкарац, даћу ти да будеш јунак, макар то била у причи, насталој у тајанственој прекрасној земљи књижевности!“.

И, опет, Братић не би био Братић када то не би учинио на јединствен и дивљења вриједан начин: „Ако постоји чудо земаљско и небеско, онда је то наша кобила Зека коју мајка купи од некаквог трговца с двије грбе на леђима као двије планине, оне у које гледају Херцеговци, Волујак и Зеченгора“ (Исто: 158). Мајка је, дакле, добила кобилу, биће женског рода, које ће моћи да је разумије и понесе.

Кобила Зека била је неукроћена ждрјебица „у челу ћетаста, у три ноге путаста, свијетлозелене боје, више је личила на какву несташну принцезу него на убого кљусе“ (Исто: 159). Једина којој је кобила дозвољавала да јој се приближи била је дјечакова мајка, а прекрасне слике ређају се и надолазе као ријека: „Боже, да ли си видио како заједно плачу жена и кобила, како пате и окајавају неки тежак гријех… она је човјек а не животиња. Понављамо, она је анђео послат на овај свијет да чини добра дјела и да нас опомиње… никада не видјех овакву кобилу, с наравима жене. Када је додирнеш, она дрхти. Повија се и очекује ријеч њежности… чим неће да једе, мајка је одмах падала у очај плашећи се коњске болести за коју су јој рекли да се шири. Има ли ишта на земаљској кугли што пати и страда а да у мајчином срцу нема одјека? (Исто: 165-166), и тако редом, све љепша од љепше… Да ли је потребно напоменути да је и у овој приповијеци испреплетано мноштво мотива из не само наше усмене књижевне традиције, него и свјетске? Треба ли подвући лирику ових слика и да ли треба ли посебно причати и причом о томе покварити те чаробне осјећаје којима нас оплемењује оваква слика, насликана старим и новим бојама, лирским и епским?

Ако је, према Јулији Кристевој, интертекстуалност ‘преплитање текстова у оквиру текста’, које открива ‘како неки текст ‘чита’ историју и како себе ‘укључује’ у историју’, онда се Братићеве приче доимају као палимпсест“ (Братић /Ковачевић/: 358), каже професор Милош Ковачевић. Ако заиста јесу у питању палимпсести онда се слободно може рећи да текст у подлози није довољно добро обрисан јер се с лакоћом могу читати оба, ма каква ова – много више њих, с тим што се онај на површини не би могао прочитати без оних испод, што онда више дјелује као да су неке шифре, не неке, него шифре за улазак у тајанствену прекрасну земљу књижевности..!

1 Познато је, ако ништа а оно из Хомерових епова, да су стари Грци имали обичај према коме су ономе кога сахрањују стављали по златник на оба ока како би имао да плати лађарину за прелаз преко ријеке Стикс у Хад.

2 Ову теорију изнио је мексички историчар Роберто де Салинас Прајс у књизи „Хомерова слијепа публика“, објављеној 1985. године, коју је проширио у својим каснијим књигама „Хомеров географски атлас“ и „Хомерови шаптачи“. (http://europamagazine.info/troja.htm)

Аутор: Светлана Вујовић

Comments

comments