Колико су стваралаштво и културна баштина старе Грчке вриједни непобитно показује чињеница да нема ере која на овај или онај начин није нешто црпјела из те огромне културе. Ако се, онда, присјетимо да је то вријеме имало потребу и бавило се разграничавањем историографије и пјесништва, то можемо узети као сигуран индикатор низа додирних тачака те двије дисциплине, као и њихове важности. Аристотел ће, тако, изнијети образложење да историчар говори о „ономе што се истински догодило“, док ће пјесник посегнути да говори о „ономе што се могло догодити“, па ће закључити: „зато јесте пјесништво више философска и озбиљнија ствар него ли историографија, јер пјесништво приказује више оно што је опште, а историографија оно што је појединачно“ (Аристотел 2008: 71-72).

У идеалном току ствари овако би, можда, и требало да буде. Међутим, вријеме ће стално доносити нове параметре који ће постајати дио проблема, па ће се историјске појаве, догађаји и ликови почети различито рефлектовати у књижевним дјелима, односно варијаната прожимања историје и књижевности биће безмало онолико колико ће бити појединачних књижевних дјела која ће се иуколико дотицати стварног. То ће ићи толико далеко да ће се моћи рећи да су историја и књижевност замијениле мјеста у Аристотеловој поставци ствари, односно историју ће почети писати свако из свог угла „онако како се могло догодити“, односно догађај протумачити, па ће књижевници осјетити потребу да пишу о „ономе што се истински догодило“.
Ово би могао бити један од углова посматрања „Дневника о Чарнојевићу“ Милоша Црњанског.

Да би се разглобило питање историчности у „Дневнику о Чарнојевићу“ потребно је претходно дати све аспекте настанка самог дјела.

Милош Црњански ово дјело ствара у току, а довршава и даје на штампање непосредно послије Првог свјетског рата, у коме учествује као војник у аустроугарској војсци, мада не бива стално у борбама, јер се разболијева од колере и велики дио времена проводи по различитим болницама. Једна од важних чињеница је да се сва та (пред)ратна атмосфера и прича њему дешавају док је он још младић од једва двадесетак година. Да би апсурд био потпун, након што је ухапшен и предат у војску, његов батаљон креће у офанзиву на Србију?! Из ових чињеница потпуно је јасно да временске дистанце од догађаја о коме се пише уопште нема, а ни објективност не треба да очекујемо, будући да је сам аутор учесник у догађајима које описује.

У контексту што бољег сагледавања начина представљања догађаја код Црњанског у „Дневнику о Чарнојевићу“, а имајући у виду нешто раније изнесену Аристотелову идеју историографије, даље би било веома згодно истаћи и једну философску критику писања и описивања историјских догађаја: „Ако је очекивано или чак функционално нужно код оних који о рату одлучују и (код оних који) у њему учествују, – необично је, можда, што се тако понашају и многи који рат интерпретирају.

Притом се најчешће ни не покушава да се рат разумије, већ се он или оправдава или осуђује. Они који га оправдавају, а увијек се оправдава заправо један конкретан рат, обично избјегавају да своје ставове преиспитају тако што би их универзализовали. Они који осуђују рат најчешће се подупиру универзалистичким аргументима и према томе осуђују рат као рат, рат уопште, превиђајући да уопште не постоји рат уопште. Тиме се међутим истовремено превиђа да у рату страдају конкретни људи, да се ужасна патња и ништење људског достојанства непосредно догађају стварним људима“ (Шијаковић 1997: 48).

Како изледа психолошко стање и атмосфера уочи, за вријеме и по окончању рата? Физософи ће рећи да је рат „стање чисте природности, стање инстиката и нагона (Шијаковић 1997: 50), а психолози ће то описати овако: „Психотраума мијења доживљај свијета око нас, утјечући на начин на који перципирамо вањски свијет и његову рефлексију у унутарњем свијету објеката (Willson i sur., 2004.)… Посљедице разних врста агресије у оквиру рата често изазивају осјећај немоћи, прекида доживљаја континуитета постојања и снажну нелагоду постављајући високе захтјеве пред адаптацијске механизме (Kleber i Brom, 1992.) Дуготрајни ефекти трауме су сложени и бројни, присутни су на социјалном, психолошком, интерперсоналном као и биолошком плану личности (Willson i sur., 2004.)“ (Бритвић, Урлић, Античевић, Кекез, Лапенда; 2007: 497).

Уз све наведено, прије него се пређе на тражење чињеница у самом тексту, ево како из нешто измакутије временске перспективе гледа сам аутор и актер тог конкретног рата: „Ја сам се формирао последњих година пред рат и у рату. У хапсу и на ратиштима, као прост аустроугарски војник ја сам патио, боловао, бежао и јуришао. Спавао сам међу мртвацима. Тај рат нећу и не могу да заборавим. У тих пет година писао сам ‘Маску’, ‘Дневник о Чарнојевићу’, и своје песме. Ономе што сам тада осећао и мислио, хоћу да будем веран и доследан. У великом хаосу светског рата био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће. Ни радост после рата није ме изменила“ (Црњански преко: Јоковић 1994: 19-20). Дакле, закључујемо да је аутор имао дубоку свијест о тренутку писања.

Ако узмемо неки од историјских прегледа догађаја који су претходили и који су се дешавали у Првом свјетском рату, наћи ћемо податке и разматрања која говоре да је крајња прерасподјела колонија и промјена односа снага у свијету усљед наглог инудстријског развитка проузроковала тај рат, а он је „коштао огромне људске и материјалне жртве: погинуло је десет, а рањено деветнаест милиона војника, од којих су три и по милиона остали инвалиди. Осим тога, од разних заразних болести проузрокованих ратом умрло је око пет милиона људи“ (Луковић, Нижић 1962: 328). Бројеви звуче страховито, али се ипак остаје на бројевима и то, колико год да је сурова, јесте дистанцирана, хладна, објективна представа коначног исхода. Оно што је Црњански хтио да остане као свједочанство јесте једна сасвим друкчија слика како је уопште дошло до тих „цифри“.

Он удаљени телескоп који баца широк поглед на земаљску куглу усмјерава до једног човјека, са именом и презименом и свим осталим што једна личност носи, па чак и даље, дубље – он улази у самог човјека и занима га микрокосмос, не уопштене свјетске прилике, него један једини човјек, личност са свим својим мукама које живот подразумијева и без тако тешких околности каква је ратно стање. И онда нам Црњански ређа слике:

„Лево од нас горело је село страшним димом, који није могао да се дигне са земље. Трчимо опет. У шуми се грозно клало. Баш пред нама. Дотрчавали су људи, задихани, страшни – хоће да беже. Ми се укопавасмо баш пред шумом. Лежим и дишем, дишем брзо; из носа ми лагано цури крв. Пи… у… фћ… застаје тане крај моје главе у земљи. Све је тако замршено. Пуцају са десна и са лева. Стискам образ на земљу и дишем, дишем. Тресем се од тог дисања„ (Црњански 2007: 531);
——————————————————————————————————-
„Натакли смо ножеве. Било је пред подне. Нико није имао појма: где су Руси и куда идемо. Густиш и шипраг нас је изгребао. Изашли смо из шуме; пођосмо кроз неке стрњике на брежуљак. Неколицина нас ишла је пред осталима. Кад изађосмо, пуче долина пред нама, Одједном тресну и десно и лево око нас. Засу ме земља и ја се извртох у неке леје кромпира. Зарио сам лице у земљу и дисао, дисао. Страшно је иза нас крештала шума и тресла се под пљуском шрапнела. Крај мене је јаукао један и запевао. Подигох главу. Иза увета му је била глава сва у крви, жвакао је крв и гушио се. Исправио се и седео је, запевао је и спомињао је жену и децу, звао ме је по имену и гледао је у мене, само је у мене гледао. Зарио сам главу у земљу и ћутао. Сунце је пекло. Око мене су трчали и викали. Заспао сам. Нападао ме је тај сан увек, чим бих легао„ (Црњански 2007: 532);
——————————————————————————————————-
„Један се преврте преда мном, превијаше се и скакуташе. Тане га је прозујало од главе до пете. ‘Хајдете’, каже Радуловић и диже се. Крај нас трче неки. Ја видим да ми из носа цури крв на груди. Крај нас трче неки држећи ашове пред челом. Скачу у ров, вичу грозно, иду, урлајући грозно на нож. Нисам легао, ишао сам лагано. Сад ће да ме убију, сигурно ће ме један од тих великих, жутих, дебелих Руса, што као луди скачу преда мном, убити. Крв ми све јаче липтала из носа. Ја легох. Резерва се ваљала преко мене у ров. Свуд су лежали искежени људи у блату“ (Црњански 2007: 533);
——————————————————————————————————-
„Блато, грдно море блата. Пси трчкарају по селима. Пси и јадне, прљаве изгажене чивутке. Девојчице од дванаест, од десет година, нуде се. Свуд кола, јадни коњи и бескрајни блатни путеви. По улицама леже рањеници“ (Црњански 2007: 533).

Врло успјешно писац даје потпуну атмосферу тога што историја тек у контурама даје причајући о војним стратегијама, наоружању или жртвама појединих држава у том рату. „Успут“ ћемо прочитати и да се Срби боре против Руса за циљеве Аустроугарске и да гину на најстрашније могуће начине, сазнаћемо и како се лако огугла на смрт поред, наићи ћемо и на стравичне податке о сиромаштву и прљавштини на све стране и још много, много тога што писац у врло кратким назнакама, али врло сликовито пружа читаоцу како би овај то могао додати међу оне ријетке редове у историјским уџбеницима, па онда створити истинску, подробну, детаљну слику о томе шта се заиста дешавало тих ратних од 1914-1918. године. Писац то даје филмски, ефектним кадровима, остављајући читаоцу простора и да сам дослика неке дијелове.
Колико је све доведено до апсурда, колико у тим временима нико није био власник сопственог живота, затим конфузију, растројеност – све то срећемо на сваком кораку у „Дневнику“:

„И тако сам се ослободио свега. И ништа ме више не везује ни за добро ни за зло. И тако сам се ослободио свега. Ја држим мој мали живот сав потрешен и уплашен у рукама, чудећи му се, као што држи црни евнух прстен султаније у рукама док се она купа. Он је у мојим рукама а није мој. И све што је око мене моје је и није моје. Уморан сам, задовољан, замишљен и смешим се. И моје очи упрте у прстен испитују и не признају ништа, не боје се никог и ничег и праштају и затварају се тихо, неприметно. Ми носимо у њему пролеће и не идемо као Флорентинци из града у поље да га славимо. Шта је нама убити три милиона људи?“ (Црњански; 2007: 535).

Историја се неће запитати какав је тај циљ који оправдава жртвовање толиких милиона живота, то је задатак пјесника. Кад се тако поставе ствари, а узимајући у обзир да је за нешто више од двадесет година послије Првог планета ушла и у Други свјетски рат, који је отишао и много даље у области масовног убијања људи, намеће се питање да ли уопште историјско биљежење у традицији коју познају најцивилизованији народи има икаквог осим статистичког значаја..!
Осим самих слика из борби и болница, разуђеном композицијом и магловитим и испрекиданим, неповезаним причањем писац нам даје увид у то шта се дешава кад се усљед декаденције која је захватила све поре друштва све основе на коме је изграђено једно биће, као и друштво коме припада, почне распадати. Ту се мора тражити и основа Црњансковљевог суматраизма, јер он да би се загледао у далеке румене потоке, врхове Урала и какав цвијет на Суматри мора бити приморан на то, а приморан је управо дубоким разочарењем у човјека као биће, јер је управо рат хронотоп у коме дјелује нагонско, у коме све оно што је истинско људско бива дубоко потиснуто, а кроз те пукотине у основи бића као зли дуси из распукле земље појављују се све људске тамне стране. И самом структуром дјела писац показује да се урушило све што је дотад било саграђено, он пише тешку елегију у прозном облику, а даје јој у наслову изглед дневника, али тај дневник има веома мало датума… Све је, дакле, измијешано, испретурано, све је одраз тог тектонског помјерања у човјеку, а то је оно што, писац је тога морао бити свјестан, ни једна историја неће баш много обухватити, и зато се стара да је сам допуни. Шта је оно што је у документарном смислу важније, историографско и пјесничко писање, на свакоме је лично да просуди.

Историјских личности и догађаја Црњански ће се у „Дневнику о Чарнојевићу“ тек овлаш дотицати, па ће у разним контекстима спомињати и цареве, политичаре, књижевнике… И најштурији коментари биће, ипак, сигнали за размишљање о неким појавама. На самом почетку, на примјер, он ће дати слику о томе како је за Србе пресудан и догађај од изузетног значаја, који је уједно био и непосредни повод избијања Првог свјетског рата – убиство аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године у Сарајеву – одјекнуо у самом Бечу. Причајући о томе како су Срби прославили Видовдан у Бечу Црњански каже:

„ А топла ноћ, звездана ноћ, распаљена од једног лепог убиства, хорила се од граје и жагора веселе светине“, а сутрадан:

„У возу су сви грдили убицу. Једна госпа причала је, да је тај смешни, видовдански јунак био ‘покварен’ и да су сви гимназисти и све гимназисткиње у Сарајеву ‘покварени’. Мени су очи биле пуне суза. Ах, био сам тада још млад, ах, тако млад“ (Црњански 2007: 527).

Багателисање тог вишеструко и неизмејрно важног догађаја од стране „једне госпе“ Црњансковљева је индикација да је нешто „труло у држави Данској“, мада овдје писац не идентификујући „госпу“ уопште већ полако уводи причу о томе да се трулеж осјети уопште у човјеку. Каснији прикази породичних ситуација у примјерно узетим трговачким и свештеничким кућама, рашириће и употпунити слику трулежи, која ће кулминирати у описима ратних сцена у и изван борбе:

„’Свете’ жене, мајке и сестре по болницама и парковима виде се у његовом говору и смеху, по уметничким изложбама и сељачким пијанкама. Врве и дају се по поду у каванама, по столицама, пијане, раздрагане; а хиљаде крвавих мушкараца долазе једнако на његов крвави сто и одлазе без ноге, без главе, без ушију, без очију, мирно и силно као стока. Воз јури, јури. Пренеражени очеви вичу на њега, али он једнако говори у смеху бројеве, статистике, бројеве грозне, страшне“ (Црњански 2007: 562).

То би могло да се назове пишчевом допуном историјским подацима о узроцима, односно самој клици која ће довести до избијања тако грозног рата.

Питање насловног лика у овом роману веома је интересантно. Професор Новица Петковић у својој студији „Два српска романа“ даје јасно објашњење и разграничење између наратора Петра Рајића и Чарнојевића, који се у роману јавља везан за простор који није ни јава ни сан, уводи се на трагу Достојевског, кога је Црњански имао у читалачком искуству, као двојник и то и није тако ријетка појава. Међутим, осим самог коријена у презимену који упућује на писца, а имајући стално у виду његову идеју о „везама досад непосматраним“, већ код наслова не можемо избјећи асоцијацију на историјску личност, патријарха Арсенија III Чарнојевића, под чијим вођством се десила Велика сеоба Срба поткрај XVII вијека. Слику те сеобе (можда чак и ону чувену Паје Јовановића!) наћи ћемо у Рајићевој соби:

„Са зида су ме мотриле иконе пуне босиљка; народ, који се селио на челу са патријархом и везано робље са очима девојачким. А ја сам прилазио огледалу и дуго сипао хладне воде за врат и гласно кијао“ (Црњански 2007: 542).

Интересантан је и опис самог лика Чарнојевића који се појављује. Од свега он прво говори о његовим „као мотка“ ногама за које каже да се чинило да „не газе по земљи“. Даље спомиње панталоне за које боју није могао „погодити никад“ и долази до описа морнарског капута, „на њему једно једино златно дугме – ‘моја златна прошлост’, рече он. Глас му беше мутан и благ. Ја сам од њега научио да говорим искрено… Помислио сам да је какав песник, јер ми смо често били песници. Мене је погледао, непознатог, само је мене погледао, а те очи беху светле, бистре, оне ме сетише неба… Па ипак његово одело зачудило ме је. Беше изнурен и блед. Доцније сам се радовао да сам и ја блед. Црни капут, што је висио са његових погрбљених плећа, толико је био смешан над тим избелелим хлачама, као да је неко, на весело летње морнарско одело, набацио црн погребни свештенички плашт“ (Црњански 2007: 549).

Ноге које „не газе по земљи“, златно дугме на капуту као на свештеничким мантијама, касније плашт, искрено говорење и помисао да се ради о пјеснику – све би ово могле бити за овог писца типично танане, рафиниране алузије на самог патријарха Чарнојевића, чију је „Молитву заспалом Господу“ у својој Антологији српског песништва објавио Миодраг Павловић, а која гласи:

„И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом,
од места до места,
као лађа на пучини великог океана
бекству се дајемо
чекајући када ће заћи сунце
и преклонити се дан
и проћи тамна ноћ
и зимска беда која лежи над нама.

Јер нема онога који нас саветује,
ни оног који нас од невоље ослобађа,
и невоља наша удвостручава се.
И рекох са сузама:

Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,
докле ће се наоружавати на достојање твоје?
Устани, Господе!
Зашто спаваш,
зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?
И опет васкрсни, Господе,
помози нам имена твојега ради!

И тако непрестано ридање на ридање прилажемо
и ниоткуда помоћи“ (Павловић 1997:).

И на први поглед уочљиво је да у овој пјесми нема нити оне типичне скрушености и унижености у молитви пред Свевишњим, нити покајничког осјећања, нити химничног слављења Господа. Напротив, из ове молитве као да се јавља глас праведног Јова, у чију вјеру се из молитве не може сумњати, али који очајнички од свога Господа тражи да „устане“, „поново васкрсне“ и „помогне“. Осјети се искрена велика патња и мука. Да ли би то могла бити искреност коју је Рајић научио од Чарнојевића? Да ли би то могао бити тај пјесник на шта је Рајић помислио?

На почетку романа стоји Видовдан, на крају одлазак у Сент-Андреју. То су антиподи који никако не ниште један другог, то су два краја, или почетка, једне исте приче, они формирају српско коло које снагом заједничарења у истом духу осваја небеске просторе. Ако завиримо у историјско објашњење те велике српске сеобе биће нам јасно да су управо тада Срби требало да се боре за рачун Аустријског царства. Јасно се даље да протумачити да се патријарх, умјесто да жртвује народ за туђи интерес, одлучује да га покуша сачувати, па сакупља и креће и живе и мртве и упућује се у потрагу за мирнијим простором.
У Сент-Андреји Петар Рајић гледа цркве, „напуштене и прашњаве“, па гледајући преко њих у небо каже:

„Трудио сам се да ми срце заплаче, па да се и засмеје. Сећам се, небо беше мутно, пуно неких плавих жила што су дрхтале. Оне су се зариле у душу моју и ја сам знао да ће ме вратити дома“ (Црњански 2007:568).

Кроз цијели „Дневник“ Црњански стално гледа небо, оно је простор преко кога он проналази своје „везе досад непосматране“, а завршна реченица романа гласи:

„Али ако умрем, погледаћу последњи пут небо, утеху моју, и смешићу се“ (Црњански 2007: 568).

Потпуно је јасно да је лик Чарнојевића интегрисао у себе много тога, да је писац своје сушто рекао његовим устима, па зашто се, онда, не би одважно могло рећи да се, ако ништа друго, а оно барем назире нека фина нит која повезује лик у роману са историјском личношћу, посебно ако се има на уму које је све временске, просторне и све остале димензије освојио Милош Црњански?

Како на крају поставити ствари, како их разумјети? Да ли би било могуће писати историје попут ове како ју је писао Црњански? А како би данас свијет изгледао да су се писале само на објективан и дистанциран начин? Одговор се сам намеће: ове двије дисциплине се морају узимати комплементарно, као допуне једна другој, а све ради потпунијег сагледавања и коначно, како професор Шијаковић наглашава, разумијевања и историје и човјека у њој. Човјек је тај у кога се треба загледавати, свака личност понаособ, и то треба радити са потребом да се тај човјек не оцијени него разумије, и сам и у припадајућем контексту. Можда на то упућује Милош Црњански кроз „Дневник о Чарнојевићу“…

Аутор: Светлана Вујовић

Comments

comments