Конструктивизам је правац апстрактне умјетности који је настао у Русији 1913. године. Покрет је убрзо стигао и у Европу, нарочито у Холандију, а нешто касније и у САД. Појам „конструктивизам“ је настао најприје у сликарству, а касније се употребљавао за обиљежавање начина приступа пројектовању у архитектури.

 

У основи конструктивизма била је употреба једноставних геометријских облика; круга, троугла, квадрата и просте линије, који су били бојени, а у својим узајамним односима стварали су тензије у унутрашњости слике. У конструктивизму, слика се „конструише“ од основних геометријских елемената.

 

Творцима конструктивизма се сматрају Казимир Маљевич и Александар Родченко. Маљевич је свој конструктивизам назвао супрематизам. Он слика серију слика са квадратима, међу којима је најпознатија слика Црни квадрат на белој позадини (1915.), која је постала „икона“ тог правца. У двадесетим годинама Маљевич је почео да ствара тродиманзионалне умјетничке инсталације које је називао архитектонама и које су ушле у сталан репертоар конструктивизма.

 

Конструктивизам је донио револуцију у архитектури и његов најзначајнији представник у архитектури је познати архитекта Ле Корбизје. У архитектури је овај правац послије називан функционализмом, у којем је све подређено функцији и љепота произилази не из разлога примјењивања декоративних елемената у украшавању објекта већ у једноставним геометријским облицима и функцији.

 

Александар Родченко (1891 – 1956) је био познат као сликар и вајар прије него што се окренуо фотографији и фото-монтажи, дјелимично и због рада на илустрацијама за збирку поезије Мајаковског “Про это“. У њима је покушао визуелно представити стихове пјесника, стварајући посебну везу између монтаже и конструктивистичких форми. Због немогућности да пронађе одговарајуће фотографије за своје пројекте, Родченко узима апарат у своје руке и због ове, за њега новооткривене, умјетности заувијек напушта сликарство 1927. године.

 

Схватио је да апаратом може фотографисати из било ког угла, што одговара људском оку. Користећи се смјелим и иновативним перспективама нижег и вишег ракурса, покушао је да сруши постојећу стандардну перспективу у равни погледа и на тај начин постао пионир у конструктивистичкој фотографији.

 

У својој књизи, 1928. године, написао је: „У фотографији постоји стари ракурс, апарат је постављен у висини очију посматрача који стоји на земљи. Ја то зовем снимањем с пупка… најзанимљивији угао снимања данас је онај ‘одозго на доле’ и ‘одоздо на горе’ и њихове дијагонале“. Најрадије је фотографисао „Лајком“, јер му је омогућавала приступ необичним положајима, скраћивање перспективе и хватање детаља.

 

Постепено је у његовом раду почео да преовладава мотив линије – користио се степеницама, жицама, гредама, и сл. и правио од њих апстрактне конструктивистичке линијске структуре. „Степенице“ (1929.) и „Дјевојка са лајком“ (1934.) су убједљиво најпознатији примјери ове врсте.

 

На фотографији „Окупљање за демонстрације“  из 1928. послужио се вртоглавим ракурсом и тако створио композицију оштрих дијагонала, изражајног контраста и асиметричне структуре. Ако желимо да идемо дубље у анализу, можемо узети у обзир вријеме и мјесто настајања ове фотографије и рећи да је то метафоричка смјена старог друштва новим – али све је то, наравно, ствар субјективног тумачења. Нижим и вишим ракурсом се служио и при фотографисању портрета, уз коришћење крупног кадра.

 

Родченко је класичан авангардни умјетник из више разлога – увијек је стремио иновацијама, оно „Будуће“ му је било главни циљ. Према умјетности се опходио као према науци и критички је био настројен према умјетности „Прошлог“. Као стваралац, он је и универзалан и вишестран, те га можемо назвати мултимедијалним умјетником, који је развио своју оригиналну концепцију стваралаштва.

 

Када већ говоримо о нечему што је у исто вријеме свестрано и јединствено, вриједи поменути часописе “ЛЕФ“ и “Новый ЛЕФ“, који су у то вријеме једини подједнако пажње на својим страницама поклањали књижевности, филму, позоришту, фотографији, умјетности, реклами и производњи. Сваки од учесника у овим часописима је био најбољи у својој области. Насловнице свих бројева радио је Родченко.

Колико год да је снажан утицај Родченко извршио на будуће фотографе, о колико се свестраном умјетнику ради говори и чињеница да је његов рад из области графичког дизајна, а то су превасходно пропагандни плакати и постери постао икона једнога времена, и снажан извор инспирације за будуће дизајнере.

 

Одбацивање декоративности, усредсређивање на јасне геометријске односе, чврста и увјерљива типографија, неке су од основних карактеристика његовог рада.

О томе колики утицај Родченкови радови остварују на будуће дизајнере говори и чињеница да је у овој области можда један од нацитиранијих, најпарафразиранијих, да не кажем и најплагиранијих стваралаца.

 

Када се сагледа и његов дизајнерски рад, види се да Родченко фотографију третира двојако – као самостално изражајно средство, али и као помоћни медиј у дизајну или умјетности уопште. А када се говори о томе како умјетници доживљавају фотографију, то су два потпуно супротстављена становишта. Поларизација се најчешће одвија у зависности од односа аутора према схватању „носиоца умјетничког садржаја“.

И најчешће је, логично, непотребна. Конструктивизам, између осталог, показује управо то – тиме што је нпр. Родченко у вријеме своје сликарске фазе почео користити линију као основу конструкције слике умјесто боје, тона, фактуре и плохе – тих такозваних посљедњих упоришта сликарства – показао је да сам медиј у којем се умјетност реализује постаје потпуно секундаран, и да је сасвим легитимно посегнути за оним средством, које је удатом тренутку оправдано.

Тако се код Родченка фотографија појављује и као самостална структура, и као дио већег конструкта – плаката, постера, омота часописа…

Comments

comments